Uslovi za naknadu zbog nekorišćenja suvlasničkog dela zemljišta

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da Vrhovni sud preinači drugostepenu presudu i usvoji tužbeni zahtev, a tuženog obaveže da tužiocu naknadi troškove postupka.

U odgovoru na reviziju tuženi je u celosti osporio navode revidenta i predložio je da se revizija odbije kao neosnovana.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je odluka zahvaćena povredom iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da revident na povredu ukazuje paušalno, bez navođenja konkretne odredbe Zakona o parničnom postupku koja je bila predmet povrede u postupku pred drugostepenim sudom.

Predmet tužbenog zahteva je naknada za korišćenje suvlasničkog dela tužioca na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti broj ..., ... i ... k.o. ... za period od 01.01.2018. godine zaključno sa 31.12.2023. godine, u iznosu od 389.626,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.03.2023. godine do isplate, na temelju odredbe člana 210, 214 i 219. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je suvlasnik na parceli broj ... šumsko zemljište, šuma 4. klase, ukupne površine 72ha 81 ara 70 m2 upisane u list nepokretnosti broj ... k.o. ... u 7039/728170 dela, a tuženi korisnik nepokretnosti u svojini Republike Srbije, u 714092/728170 dela, na parceli broj ... šumsko zemljište, šuma 1. klase, ukupna površine 22ha 76a 86 m2, upisanoj u listu nepokretnosti broj ... k.o. ... i to tužilac u 63437/910744 dela, a tuženi u 783870/910744 dela i na parceli ..., šumsko zemljište, šuma 2. klase, ukupne površine 33ha 02a 09m2, upisanih u list nepokretnosti broj ... k.o. ... i to tužilac u 11120/330209 dela, a tuženi u 307969/330209 dela. Tužilac je parcele nasledio iza svoje majke rešenjem o nasleđivanju od 03.10.2022. godine. Ona je parcele dobila u svojinu po osnovu delimičnog rešenja Agencije za restituciju od 14.10.2015. godine (pravnosnažno dana 13.04.2017. godine). Naknada za korišćenje šumskog zemljišta za površinu prema visini suvlasničkog dela tužioca za sve tri parcele iznosi ukupno 389.626,25 dinara, za period od 01.01.2018. do 31.12.2023. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud u celosti usvaja tužbeni zahtev tužioca, primenjujući odredbe člana 19 i 20. stav 1. i 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kao i odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju od 14.10.2015. godine, zemljište vraćeno bivšem vlasniku, pa je dotadašnji držalac, ovde tuženi momentom saznanja za donošenje navedenog rešenja, postao nesavestan držalac, koji je nastavio da koristi predmetno zemljište bez zaključenog Ugovora o zakupu, zbog čega je u obavezi da isplati tužiocu navedenu naknadu.

Nasuprot zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud, zaključuje da tužilac nema pravo da traži naknadu za korišćenje predmetnog zemljišta, jer shodno članovima 228 i 231. Zakona o parničnom postupku, nije u ovom postupku pružio dokaze da su on ili njegov prethodnik (majka) iskazali volju da koriste svoj suvlasnički deo, niti je dokazao da je obavestio tuženog da je suvlasnik i da traži predaju u suposed niti je iskazao volju da sa tuženim zaključi Ugovor o zakupu. Primenom člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 14. istog Zakona, u celosti je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo suvlasnika na nepokretnosti primarno reguliše odredba člana 14. stav 1. Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, u kojoj je propisano da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika.

Dakle, iz odredbe člana 14. stav 1. napred navedenog zakona proizlazi da suvlasnik može zajedno sa drugim suvlasnikom koristiti stvar, s tim što se svojim ovlašćenjem upotrebe može ali ne mora koristiti. U pasivnom ponašanju suvlasnika koji se ne nalazi u državini stvari manifestuje se volja da stvar ne koristi. Kako suvlasnik kao i vlasnik ima potpunu slobodu korišćenja ili nekorišćenja stvari suvlasnik držalac bez obzira što je suvlasništvo pravna zajednica ne bi bio u obavezi da poziva drugog suvlasnika na korišćenje i da mu aktivno nudi sudržavinu u situaciji kada to drugi suvlasnik ne traži.

Međutim, u konkretnom slučaju iz rešenja Agencije za restituciju proizlazi da je predmetna nepokretnost predata u državinu zakonskim naslednicima danom pravnosnažnosti rešenja (tačka 5. rešenja). Imajući to u vidu, od pravnosnažnosti rešenja 13.04.2017. godine se smatra da su tužilac, odnosno njegov pravni prethodnik u suposedu nepokretnosti, pa su neosnovani navodi revidenta da je na tuženom bila obaveza da pozove tužioca da reguliše međusobne imovinske odnose, odnosno da zaključe ugovor o zakupu. Svaki od sukorisnika sa pravom korišćenja srazmerno svom udelu ima prava na svakoj čestici nepokretnosti i svaki od njih može od drugog zahtevati uređenje načina korišćenja, a ako takav dogovor ne mogu postići, može zahtevati deobu stvari pred nadležnim sudom.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u odredbama člana 19, 20 i 26, regulisan je pravni položaj zakupca u situaciji kada se zemljište vrati bivšem vlasniku u postupku restitucije i mogućnost da dotadašnji korisnik nastavi sa korišćenjem predmetnog zemljišta ukoliko sa bivšim vlasnikom zaključi ugovor o zakupu odnosno u slučaju da se ugovor ne zaključi, svaka strana može zahtevati da sud svojom odlukom uredi njihov odnos. U konkretnom slučaju tuženi nije zakupac, već ima upisano pravo korišćenja na stvari u svojini Republike Srbije, pa nema mesta primeni ovih zakonskih odredbi.

Pretpostavka za ostvarenje prava na naknadu za korišćenje suvlasničkog udela jeste deposediranost suvlasnika nedržaoca, njegovo aktivno ponašanje usmereno na ostvarenje pripadajućeg prava korišćenja uz protivpravno postupanje suvlasnika, odnosno sukorisnika. To u ovom sporu nije dokazano, pa se vident neosnovano poziva na član 26. Zakona o vraćanju oduzetog zemljišta i obeštećenju. Tužilac u ovoj parnici nije dokazao da se nakon što je postao suvlasnik predmetnih nepokretnosti i nakon što se smatra da je pravnosnažnošću rešenja Agencije stupio u suposed, aktivno ponašao, tražio uređenje načina korišćenja stvari niti da je preduzimao bilo kakvu pravnu radnju usmerenu na ostvarenje svog prava korišćenja u kome ga je tuženi onemogućio.

Stoga, s obzirom na suštinu ovlašćenja upotrebe kod suvlasništva i slobodnu volju u korišćenju ili nekorišćenju stvari kod sudržavine dok se sporazum ne postigne ili dok se sudski ne odluči o načinu korišćenja ili deobi stvari, sudržalac na osnovu člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije dužan da naknadi vrednost koristi koju je imao od upotrebe.

Tužilac se nije koristio svojim pravom i nije zahtevao da se urede imovinski odnosi između suvlasnika i sukorisnika, zbog čega nema pravo da traži naknadu za korišćenje predmetnog šumskog zemljišta, te je bez uticaja navod revidenta da je tuženom moralo biti poznato da više nije jedini korisnik predmetnog zemljišta, jer ni u rešenju Agencije za restituciju, u okviru tačke 5. koja se tiče šumskog zemljišta nije izrečena obaveza vraćanja. Suprotno tome, u rešenju je navedeno da se nepokretnost vraća u državinu danom pravnosnažnosti rešenja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci presude.

Kako tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, to nema pravo na troškove revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković