Presuda o ništavosti odredbe za obradu kredita zbog neadekvatnog predugovornog informisanja klijenta

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa bankom 01.06.2017. godine zaključila ugovor o gotovinskom kreditu i ospornom odredbom ugovora obavezala se da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 2.375,00 dinara. Navedeni iznos banka je od tužilje naplatila danom puštanja kredita u tečaj.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključivši da je navedena sporna odredba ugovora ništava, jer zaključenju predmetnog ugovora nije prethodila pisana ponuda kojom bi tužilja bila na jasan i nedvosmislen način upoznata sa obavezom plaćanja naknade za obradu kredita. Kako je ovako postupanje tužene banke suprotno osnovnim načelima Zakona o obligacionim odnosima i navedena odredba ugovora ništava, to je tužena u obavezi da tužilji vrati naplaćeni iznos na osnovu člana 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je u konkretnom slučaju tužilja uz tužbu dostavila potpisan ugovor o kreditu u kojem je u čl. 2. st. 1. navedeno da je banka dužna da korisniku uruči ponudu, iz čega proizlazi da joj je uredno uručena i ponuda za zaključenje ugovora, te da je bila upoznata sa navedenim troškom i nije dovedena u zabludu od strane banke, pa tako navedena sporna odredba ugovora nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, odnosno nije ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i tužilja nema osnov za povraćaj navedene naknade koju je platila.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice, a pravo na isticanje ništavosti se ne gasi po članu 110. (neograničeno isticanje ništavosti). Prema odredbi člana 105. navedenog zakona (delimična ništavost), ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Pravna posledica ništavih ugovora propisana je u članu 104. navedenog zakona i nalaže obavezu ugovornih strana da vrate jedna drugoj sve ono što su primile po osnovu takvog ugovora.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima – Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 01.06.2017. godine.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Ceneći navedene odredbe materijalnog prava banka ima pravo na naplatu troškova i naknada za bankarske usluge u vezi sa realizacijom kredita, ali ova obaveza mora biti jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi iskazivanjem ove vrste troškova kredita i njegovog procentualnog ili nominalnog iznosa u skladu sa navedenom Odlukom NBS.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita zaključila Ugovor o gotovinskom kreditu od 01.06.2017. godine, koji je kao dokaz dostavila uz tužbu. Tužena tokom postupka nije dokazala svoje navode da je tužilji uručila ponudu i pružila informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazala interesovanje, na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu, u smislu odredbe članova 5. tačka 3. i 17. stav 1. i 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Suprotno stanovištu drugostepenog suda, tužena nije dokazala da je tužilji u predugovornoj fazi uručila ponudu na odgovarajućem obrascu i sa elementima propisanim u navedenoj Odluci NBS, na osnovu koje bi tužilja bila upoznata sa vrstom i visinom troškova kredita.

Sledom navedenog, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je predmetna ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezao da plati banci trošak obrade kreditnog zahteva protivna osnovnim načelima obligacionog prava, kao i uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako je predmetna odredba ništava, tužilja osnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Pravilno je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka pa je potvrđeno i rešenje o troškovima sadržano u prvostepenoj presudi, a kako tužena u postupku po žalbi nije uspela, to je odbijen njen zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, pripadaju i troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 24.000,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 43/23, 56/25), uvećani za 20% PDV-a i na ime sudske takse za reviziju 3.800,00 dinara i odluku po reviziji 5.700,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković