Ukidanje drugostepene presude u sporu za naknadu štete zbog izgubljene zarade

Protiv prvnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva pred drugostepenim sudom.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20, br.10/23- drugi zakon) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana ...2008. godine u ..., na auto-putu Niš – Beograd, tužilac je doživeo saobraćajnu nezgodu koju je izazvao grčki državljanin upravljajući vozilom registarske oznake ..., koji se nije pridržavao saobraćajnih propisa. Do saobraćajne nezgode, tužilac je radio u svojoj registrovanoj autolimarsko – mehaničarskoj radnji u ... u kojoj je ostvarivao mesečnu zaradu u iznosu od 80.085,36 dinara u proseku. S obzirom da od štetnog događaja više nikada nije mogao da radi svoj posao, protiv tuženog već je vodio dve parnice koje su okončane dosuđivanjem tužiocu naknade štete zbog izgubljene zarade za ranije periode.

Tužilac je po preživljenoj traumi počeo da ispoljava psihičke tegobe, prvobitno kao reaktivno depresivnu simptomatologiju praćenu glavoboljama, zbog čega je bio potpuno nefunkcionalan i nesposoban za posao, ali je vremenom došlo do intenziviranja psihičkih tegoba. I pored pokušaja stabilizovanja stanja njegovog mentalnog zdravlja, tužilac je duševno oboleo od trajno promenjene ličnosti posle katastrofičnog iskustva koje je posledica saobraćajne nezgode koja se dogodila ..2008. godine. Pre ove nezgode, tužilac nije imao psihičke poremećaje, zbog čega je ovaj psihički poremećaj isključivo posledica navedene saobraćajne nezgode. Pored trajnog poremećaja ličnosti posle katastrofičnog iskustva, kod tužioca je dijagnostifikovan i organski poremećaj raspoloženja – afekta koji je kod tužioca teškog stepena ispoljenosti i trajnog i progresivnog karaktera. Pored navedenih bolesti, od 2013. godine tužilac boluje i od povišenog krvnog pritiska i koronarne arterosklerotske bolesti, šećerne bolesti zbog koje i aktuelno na insulinskoj terapiji. Povišeni krvni pritisak koji nije dobro regulisan, postojanje koronarne bolesti, takođe neadekvatno lečene, uz postojanje šećerne bolesti u dužem periodu, uzrokovale su oštećenje srca u formi dijastome, srčane slabosti, a što je dovelo i do poremećaja srčanog ritma „pojave treperenja pretkomore perifernog emboliznog organa“, kao i poremećaja u sprovedenom sistemu srca – blok desne grane i prednji levi hemi blok. Utvrđene somatske bolesti bitno mogu uticati na kvalitet života i životni vek tužioca, zbog čega bilo kakav teži fizički rad i stresna situacija mogu dovesti do naglog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja i neposredno ga životno ugroziti. Zbog svih navedenih bolesti kod tužioca postoji potpuna trajna nesposobnost za rad (profesionalna i opšta radna sposobnost), koja je postojala i u periodu od 11.10.2016. godine do sada (najverovatnije od pre 2013. godine), a postojaće i ubuduće.

Navedeno činjenično stanje utvrđeno je od strane drugostepenog suda, nakon rasprave koju je sproveo saglasno odredbi člana 383. Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od činjenice da je tužilac pre štetnog događaja ostvarivao zaradu u mesečnom iznosu od 80.085,36 dinara, da je kod tužioca nakon štetnog događaja nastupila trajna nesposobnost za rad (profesionalna i opšta), tuženi je odgovoran u smislu odredbe člana 91. i 92. Zakona o osiguranju imovine lica („Službeni glasnik RS“, br.55/2004) da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade za period od 11.10.2016. godine do 11.04.2023. godine u iznosima od po 80.085,36 dinara mesečno, a od 12.04.2023. godine pa ubuduće da tužiocu isplaćuje mesečnu rentu u istom mesečnom iznosu, a dok za to postoje zakonski uslovi, svakog 05-og u mesecu za tekući mesec, sve ovo primenom odredbi članova 154, 155, 195. i 196. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom je ocenio i da ne postoji doprinos tužioca da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila u smislu odredbe člana 192. stav 1. ZOO, jer iako nije podnosio zahtev za invalidsku penziju tuženi nije dokazao da tužilac koji se i dalje leči, ispunjava uslove za invalidsku penziju.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, u postupku pred drugostepenim sudom učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a došlo je i do prekoračenja tužbenog zahteva, našta sve tuženi u reviziji s pravom ukazuje.

Naime, svojim zahtevom iz podneska od 22.03.2022. godine, tužilac je potraživao iznos od 80.085,36 dinara (za period od 11.10.2016. godine), ali je prvostepeni sud tužiocu dosudio iznos od 40.042,68 dinara. Međutim, tužilac nije tražio donošenje dopunske presude, saglasno odredbi člana 356. stav 1. ZPP, zbog čega je nastupila fikcija povučene tužbe u pogledu dela zahteva u iznosu razlike do 80.085,36 dinara za ovaj mesec. I pored toga, drugostepeni sud je tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za ceo mesec oktobar 2016. godine dosudio iznos od 80.085,36 dinara.

Takođe, iako sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva saglasno odredbi člana 192. stav 4. Zakona o parničnom postupku, prema odredbi člana 3. stav 1. ZPP odlučuje u granicama postavljenog zahteva. Međutim, suprotno navedenom, pobijanom presudom tužiocu je dosudio naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 01.04.2023. godine zaključno sa 11.04.2023. godine u mesečnom iznosu od 80.085,36 dinara, ali i mesečnu rentu u istom ovom iznosu za period od 12.04.2023. godine zaključno sa 30.04.2023. godine, na koji način je prekoračio zahtev tužioca.

Osim navedenog, po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud nepravilno je primenio materijalno pravo, što je za posledicu imalo pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Pravo oštećenog na naknadu štete u slučaju telesne povrede ili narušenja zdravlja, kao vid materijalne štete propisan je odredbom člana 195. Zakona o obligacionim odnosima iz koje proizilazi da ko drugom nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav 1). Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mu mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (stav 2).

Prema citiranim odredbama zakona, materijalna šteta na ime izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja i renta su dve različite vrste naknade materijalne šete nastale zbog telesnog oštećena ili narušenja zdravlja. Razlikuju se po vremenskom periodu za koji se mogu dosuditi oštećenom, odnosno po vremenu nastanka u odnosu na vreme presuđenja. Gubitak zarade je šteta koja je već nastala umanjenjem realno očekivanih prihoda oštećenog koji nisu ostvareni zbog prouzrovane štete narušenjem zdravlja za vreme dok lečenje traje, dok je renta naknada štete zbog gubitka ili umanjenja zarade oštećenog, ali koja će vremenski nastati posle presuđenja. Uslov za ostvarenje prava na rentu je da oštećeni ne ozdravi potpuno u smislu osposobljavanja za rad, nego da postane trajno potpuno ili delimično nesposoban za rad. Međutim, ono što im je zajedničko, a predstavlja i opšti uslov za naknadu svake štete, jeste da nesposobnost za rad zbog koje oštećeni gubi zaradu za vreme lečenja ali i kasnije, jeste posledica štetnog događaja za koji postoji odgovornost odgovornog lica (štetnika ili drugog odgovornog lica).

Prema nalazu i mišljenju komisije veštaka Zavoda za sudsku medicinu Niš od 03.04.2023. godine, kod tužioca postoji potpuna trajna nesposobnost za rad (profesionalna i opšta radna nesposobnost), i to zbog mentalnog poremećaja iz kategorije „organski poremećaj raspoloženja“, teških izmena u okviru „trajnog poremećaja ličnosti posle katastrofičnog iskustva“, ali i hroničnog oboljenja srca i šećerne bolesti zavisne od insulina. Za navedene mentalne poremećaje utvrđeno je tokom postupka da su posledica saobraćajne nezgode od ...2008. godine. Međutim, utvrđene somatske bolesti prema nalazu komisije veštaka nisu, ili ne u potpunosti posledica saobraćajne nezgode. Naime, koronarnu bolest uzrokovao je povišen krvni pritisak koji nije dobro regulisan, a i sama koronarna bolest neadekvatno je lečena, što je uz postojanje šećerne bolesti u dužem periodu uzrokovalo oštećenje srca.

Dalje, drugostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Ukoliko je kod tužioca postojala i u periodu pre 2013. godine, kako to proizlazi iz nalaza i mišljenja komisije veštaka, potpuna trajna nesposobnost za rad, drugostepeni sud morao je imati u vidu da je u tom slučaju saglasno odredbi člana 21. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. Glasnik RS“, br.34/2003, 101/2010), važećem u vreme kada je prema nalazu komisije veštaka kod tužioca nastupila radna nesposobnost, kod tužioca postojala invalidnost koja se ne može otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom, s obzirom da je u pitanju trajna nesposobnost za rad. S obzirom na izneto, tužilac bi imao pravo na invalidsku penziju pod uslovima propisanim odredbom člana 25. tačka 2. istog zakona ako je gubitak radne sposobnosti nastao pre navršenja godina života propisanih za sticanje prava na starosnu penziju utvrđenih u članu 19. tačka 1. ovog zakona i da ima navršenih pet godina staža osiguranja. Ove uslove drugostepeni sud nije utvrdio jer je pogrešno smatrao da doprinos ne postoji pošto se tužilac i dalje leči, pri čemu u tom slučaju kod tužioca i ne bi mogao biti utvrđen trajni gubitak radne sposobnosti. Zbog toga je ostalo neutvrđeno da li bi tužilac ispunio uslove za invalidsku penziju, i ukoliko bi ispunio uslove, koliko bi ona iznosila jer u tom slučaju tuženi ne može biti u obavezi da naknadi štetu i u visini invalidske penzije, pošto u slučaju nestvarivanja prava na invalidsku penziju i pored ispunjenosti uslova za ostvarivanje iste, tužilac doprinosi nastanku štete u toj visini.

Kako bi drugostepeni sud otklonio učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, te utvrdio sve bitne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je osnovu članova 415 stav 1, 416. stav 3. i 417. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković