Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne i redovne revizije

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Pobijanom pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav sporazum o naknadi (za eksproprisano poljoprivredno zemljište) od 12.09.2012. godine, koji je tužilac zaključio sa tuženim i da se tuženi obaveže da mu isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do visine pripadajuće naknade utvrđene prema tržišnoj ceni za oduzeto gradsko građevinsko zemljište. Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon). Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava u pogledu primene odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, članova 41. i 42. Zakona o eksproprijaciji, kao i članova 83. stav 2. i 88. Zakona o planiranju i izgradnji, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Imajući u vidu navedeno, kao i da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je sa tuženim u materijalno-pravnom odnosu, a kod nesporne činjenice da je suvlasnik na ½ idealnog dela kp.br. ... KO ..., u vreme eksproprijacije bio BB, koga je tužilac samo zastupao u postupku eksproprijacije, to tužiocu (koji nije vlasnik eksproprisanih nepokretnosti) ne pripada pravo na isplatu tražene naknade.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđivanja ništavosti i isplate podneta je 05.03.2018. godine, a podneskom od 09.07.2019. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilac tražio isplatu 103.090,00 dinara, što čini i vrednost predmeta spora.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to i revizija nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković