Presuda Vrhovnog suda o obavezi vraćanja zajma po ugovoru

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se sadržinom revizije ukazuje nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim 23.01.2016. godine zaključio ugovor o zajmu, kojim je članom 1. ugovoreno da tužilac kao zajmodavac daje tuženom kao zajmoprimcu 5.000 evra na zajam bez kamate, a članom 2. zajmoprimac se obavezao da pozajmicu vrati najkasnije do 01.11.2016. godine. Tužilac i tuženi su popunili blanko ugovor na iznos od 6.500 evra kao iznos pozajmice, a imajući u vidu zbirni iznos prethodne pozajmice od 2.000 evra, koliko je tužilac pozajmio ćerki tuženog i 4.500 evra koji im je tužilac istom prilikom predao. U ugovoru je prvobitno bio označen iznos od 6.500,00 evra koji je precrtan i ispod koga je napisan iznos od 5.000,00 evra, jer je tuženi tužiocu u međuvremenu vratio 1.500,00 evra. Ugovor je potpisan od strane oba ugovarača, a tužilac je insistirao da samo tuženi potpiše ugovor jer u njegovu ćerku nije imao poverenja da će novac vratiti. Tuženi nije osporio autentičnost svog potpisa na ugovoru, a sporni ugovor o zajmu je potpisao u kafani u prisustvu tužioca i ćerke, kada im je tužilac dao iznos od 4.500,00 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je između stranaka zaključen ugovor o zajmu u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, te da je tuženi potpisivanjem predmetnog ugovora pristupio dugu svoje ćerke shodno članu 451. istog zakona i na taj način se obavezao na vraćanje duga tužiocu kao poveriocu.

Drugostepeni sud je, prihvatajući kao pravilan zaključak prvostepenog suda da su parnične stranke zaključile ugovor o zajmu i da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati navedeni iznos, preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da iznos od 5.000,00 evra tužiocu vrati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, shodno članu 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je između stranaka zaključen ugovor o zajmu, odnosno da je tuženi koji svoju obavezu vraćanja zajma nije u celosti ispunio, u obavezi da tužiocu vrati iznos od 5.000,00 evra. U konkretnom slučaju predmet ugovora o zajmu je novčani iznos od 5.000,00 evra pa se prema navedenoj odredbi člana 395. ZOO, vraćanje zajma može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Odredbom člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, a članom 562. istog zakona da je zajmoprimac dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395. ZOO).

Po oceni revizijskog suda, navodi tuženog u reviziji kojima se ukazuje na nepostojanje ugovora o zajmu između stranaka ne dovode u sumnju zaključak drugostepenog suda o postojanju ugovora o zajmu. Naime, imajući u vidu dinamiku pozajmljivanja novca tuženog i njegove ćerke od tužioca i ugovor o zajmu 23.01.2016. godine potpisan od strane tuženog sa rokom vraćanja do 01.11.2016. godine, te da tuženi svoju obavezu nije ispunio u celosti, već delimično vraćanjem iznosa od 1.500,00 evra, sledi da je tužilac, kao poverilac, ovlašćen da od tuženog, kao dužnika, zahteva ispunjenje obaveze, shodno odredbi člana 262. stav 1. ZOO. Tuženi u reviziji daje svoju ocenu izvedenih dokaza, što je bez uticaja na odlučivanje pošto o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine, a na osnovu rezultata celokupnog postupka, shodno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku. I po oceni revizijskog suda, tuženi tokom postupka nije dokazima potkrepio tvrdnje da je u konkretnom slučaju ugovor zaključen kao zelenaški pravni posao u smislu čaln 141. ZOO i kao takav ništav, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga, a primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković