Preinačenje presuda i odbijanje zahteva za naknadu štete protiv države zbog nerazumnog roka

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž rr 210/22 od 09.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mladenovcu, Sudska jedinica u Sopotu Prr1 12/20 od 23.03.2022. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Prr1 12/20 od 26.05.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju potrebno je ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik „Industrije kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd (IKL) i za obavljeni rad u periodu pre otvaranja stečajnog postupka zarada mu nije isplaćena. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 od 22.10.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad „Industrija kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd, i tužiocu je priznato potraživanje u iznosu od 1.404.235,00 dinara koje je svrstano u treći isplatni red, pri čemu po izveštaju stečajnog upravnika u trećem isplatnom redu nije bilo isplata niti će ih biti. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1580/19 od 10.12.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca preduzme neophodne mere i radnje kako bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Preduzeće IKL je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a postupak svojinske transformacije (privatizacije) je okončan rešenjem od 15.11.2001. godine, od kada preduzeće više nije poslovalo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, suspendovani su svi organi u preduzeću IKL i obrazovan Odbor koji će obavljati funkcije suspendavnih organa upravljanja i određen vršilac dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog organa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi članaova 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zaključivši da je u konkretnom slučaju, poslodavac tužioca, bez obzira na strukturu kapitala, bio instucionalno zavistan od države i da se zbog toga nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tim pre što se mešanje u privredno poslovanje, preko postavljenih organa upravljanja, zasnovano na propisima koji su, pre otvaranja stečaja, odlukom Ustavnog suda oglašeni neustavnim.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu – „Indrustrija kotrljajućih ležajeva“ u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 od 22.10.2010. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužioca iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužioca nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Uredbom o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća („Službeni glasnik RS“, br. 25 od 16. juna 1997... 43/09), na osnovu koje je doneto rešenje Vlade RS od 07.02.2002. godine, predviđeno je da se mere na osnovu Uredbe mogu preduzimati do 30. novembra 2009. godine, a mere preduzete na osnovu ove uredbe prestaju najkasnije 31. decembra 2009. godine. Do isteka navedenog roka Odbor je bio dužan da sprovede postupak izbora organa preduzeća. Iz navedenog sledi da tužena nije ostvarivala faktičku kontrolu nad preduzećem IKL u vreme otvaranja stečajnog postupka (22.10.2010. godine). Kako ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanje izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekt privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika – poslodavca tužioca, koji je privatizovan pre izmene Zakona o privatizaciji. Preduzimanje mera za otklanjanje i ublažavanje sankcija međunarodnih organizacija nije bilo od uticaja na vlasničku strukturu IKL-a u smislu institucionalne zavisnosti preduzeća od države. Zbog toga nema objektivne odgovornosti tužene za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, niti je tužilac dokazao da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda, odnosno uzročno-posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova i to: za sastav odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska od strane pravobranilaštva po 11.250,00 dinara, za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 22.500,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković