Odbijanje revizije protiv rešenja o odbačaju predloga za ponavljanje postupka

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema stanju u spisima, presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6418/2008 od 18.12.2008. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo prosvete da tužiocu isplati na ime duga iznos od 463.587,20 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 01.01.2002. godine do isplate, a na iznos od 906.697,75 DEM domicilnu kamatu počev od 18.07.2001. godine pa do 31.12.2001. godine, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 12127/10 od 05.07.2010. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6418/2008 od 18.12.2008. godine, ispravljena rešenjem Višeg suda u Beogradu P 20667/2010 od 21.04.2010. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 256/11, Gzz 5/11 od 06.04.2011. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 12127/10 od 15.07.2010. godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6418/08 od 18.12.2008. godine i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da tužena na ime duga isplati tužiocu iznos od 463.587,20 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 01.01.2002. godine do isplate, a na iznos od 906.697,75 DEM sa domicilnom kamatom počev od 18.07.2001. godine do 31.12.2001. godine, kao i da mu na ime troškova postupka isplati 966.900,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti Gt 1 920/10 od 01.12.2010. godine izjavljen protiv nižestepenih presuda.

Tužilac je 13.04.2016. godine podneo prvi predlog za ponavljanje postupka pred revizijskim sudom, pozivajući se na razloge iz stava 422. stav 1. tačka 9. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koji je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2384/16 od 22.02.2017. godine odbačen kao nedozvoljen. Zatim je tužilac podneskom od 28.11.2017. godine podneo drugi predlog za ponavljanje postupka kojim je, pored osnova iz člana 422. stav 1. tačka 9. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, tražio ponavljanje zasnovano i na odredbama člana 422. stav 1. tačke 1. i 4. (član 426. stav 1. tačka 2, 5. i 10. važećeg Zakona o parničnom postupku). Kao razlog za ponavljanje postupka tužilac je naveo da mu nikad nije dostavljen primerak revizije od 05.10.2010. godine, nego mu je uručen primerak sa prijemnim pečatom od 26.10.2010. godine na koju se reviziju tužilac izjasnio, pa je tužiocu nejasno da li je zastupnik tužene izjavio samo jednu reviziju ili je uložio više revizija, pri čemu je nebitno da li su sa istovetnim tekstom i da li na svakom primerku piše revizija.

Ceneći pre svega blagovremenost podnetog predloga, a imajući u vidu odredbe člana 422. stav 1. tačke 1, 4. i 9. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je zaključio da je predlog za ponavljanje postupka podnet nakon proteka zakonskih rokova propisanih odredbom člana 424. tog Zakona (koji se primenjuje u konkretnom slučaju), iz kojih razloga je u skladu sa članom 426. stav 1. Zakona o parničnom postupku isti odbačen.

Drugostepeni sud je prihvatio razloge prvostepenog suda i potvrdio rešenje, ocenjujući da je činjenično-pravni zaključak o neblagovremenosti podnetog predloga za ponavljanje postupka u svemu pravilno argumentovan, a date razloge prihvata i drugostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije kojima se osporava pravilnost pobijanog pravnosnažnog rešenja.

Odredbom člana 422. stav 1. tačka 1. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku propisano je da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom. Prema odredbi člana 424. stav 1. tačka 1) ovog Zakona, u slučaju iz člana 422. tačka 1. ovog zakona, predlog za ponavljanje postupka se podnosi u roku od 30 dana od dana kada je odluka dostavljena stranci, a prema stavu 3. istog člana, po proteku roka od 5 godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka se ne može podneti, osim ako se ponavanje traži iz razloga navedenih u članu 422. tačke 1, 2. i 10. ovog zakona.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je punomoćnik tužioca, prema stanju u spisima predmeta – priloženoj povratnici, primio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 256/11, Gz 5/11 od 06.04.2011. godine dana 18.05.2011. godine, a da je prvi predlog za ponavljanje postupka koji je podnet dana 13.04.2016. godine odbačen kao nedozvoljen rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2384/16 od 22.02.2017. godine, nakon čega je tužilac dana 28.11.2017. godine podneo novi predlog za ponavljanje postupka.

Odlukom Ustavnog suda Už 2716/2011 od 22.07.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba tužioca i utvrđeno je da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 6418/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajamčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava RS, dok je stavom drugim izreke utvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a stavom trećim izreke odbijena je kao neosnovana ustavna žalba tužioca izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 256/11, Gzz 5/11 od 06.04.2011. godine, sa obrazloženjem da je revizijski sud na ustavno pravno prihvatljiv i nearbitreran način utvrdio da je revizija tužene blagovremena, te da ispunjava uslove da se o njoj meritorno odlučuje, te da ocena Vrhovnog kasacionog suda izneta u osporenoj presudi o blagovremenosti revizije proizlazi iz stanja u spisima predmeta, prema kome je tužena drugostepenu presudu Gž 12127/10 od 15.07.2010. godine primila dana 15.09.2009. godine, a reviziju izjavila dana 06.10.2010. godine preko Višeg suda u Beogradu, koji je od 01.01.2010. godine preuzeo nadležnost zbog vrednosti predmeta spora, a podnosilac za svoje navode o tome da je revizija protivne strane neblagovremena nije pružio dokaze.

S obzirom da je punomoćnik tužioca od 18.05.2011. godine, kao dana prijema presude Vrhovnog kasacionog suda od 06.04.2011. godine, imao saznanja o tome da je VKS razmatrao reviziju tužene kao blagovremenu, drugi predlog tužioca za ponavljanje postupka iz podneska od 28.11.2017. godine je neblagovremen.

Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je predlog tužioca za ponavljanje postupka iz podneska od 28.11.2017. godine podnet neblagovremeno i u odnosu na druga dva osnova iz člana 422. stav 1. tačke 4. i 9. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, s obzirom da se ponavljanje postupka iz ovih razloga ne može tražiti po proteku roka od pet godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, predlog za ponavljanje postupka je podnet nakon proteka zakonskih rokova, zbog čega je Vrhovni sud primenom odredbe člana 405. stav 1. u vezi člana 412. stav 5. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković