Presuda Vrhovnog kasacionog suda o ništavosti ugovorne odredbe o kamati

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac, Jelene Borovac, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tuženog VV ..., čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 740/16 od 24.02.2016. godine, u sednici održanoj 16.05.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 740/16 od 24.02.2016. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

DELIMIČNO SE ODBIJA kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 740/16 od 24.02.2016. godine u odnosu na utvrđenje apsolutne ništavosti člana 4. stav 7. Ugovora o stambenom kreditu broj ... zaključenog 09.10.2007. godine između tužioca i tužene u delu kojim je ugovoreno da se visina kamatne stope i način obračunavanja i naplate automatski usklađuju „sa ... izmenama akata poslovne politike banke“.

USVAJA SE revizija tužene, UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 740/16 od 24.02.2016. godine i Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2032/15 od 31.08.2015. godine u preostalom delu i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 740/16 od 24.02.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2032/15 od 31.08.2015. godine.Tom presudom, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je apsolutno ništava odredba člana 4. stav 7. Ugovora o stambenom kreditu br. ... zaključenog 09.10.2007. godine između tužioca i tužene kojim je ugovoreno da se visina kamatne stope i način obračunavanja i naplate automatski usklađuje „sa ... izmenama akata poslovne politike banke“. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati pojedinačno označene dinarske mesečne iznose počev od novembra meseca 2007. godine pa zaključno sa februarom mesecom 2014. godine sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose počev od 02. u narednom mesecu u odnosu na tekući mesec, do konačne isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 209.838,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio predlog tužene za odlučivanje o njenoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer je našao da su za to ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, s obzirom da postoji potreba da se razmotre pitanja od opšteg interesa u pogledu punovažnosti odredbe o promeni ugovorne kamatne stope u zavisnosti od izmene akata poslovne politike tužene banke i njenog pravnog dejstva na sudbinu ugovora o stambenom kreditu sa valutom u švajcarskim francima, odnosno na pravne posledice ništavosti takve ugovorne odredbe. Ovo sporno pitanje značajno je i sa stanovišta ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana u delu koji se odnosi na utvrđenje apsolutne ništavosti ugovorne odredbe o promeni ugovorne kamatne stope u zavisnosti od izmene akata poslovne politike tužene banke, ali da je osnovana u preostalom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci kao korisnici kredita i tužena banka kao davalac kredita, zaključili su 09.10.2007. godine ugovor o stambenom kreditu broj ..., kojim je banka odobrila korisnicima kredita dugoročni namenski kredit od 164.400,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, sa rokom otplate do 31.10.2031. godine (na 24 godine) radi plaćanja dela kupoprodajne cene za dvoiposobni stan. Članom 4. je ugovoreno da će korisnici kredita na dugovani iznos glavnice, a počev od dana puštanja u korišćenje pa do konačne otplate kredita, plaćati banci kamatu po stopi koja iznosi šestomesečni LIBOR za CHF zaokružen na gornju četvrtinu plus 5,20% na godišnjem nivou (kamatna stopa). Stavom 2. istog člana je predviđeno da će banka kamatnu stopu usklađivati sa promenom LIBOR-a za CHF najmanje dva puta godišnje i to svakog 30.06. i svakog 31.12. u godini. Stavom 6, da se kamata obračunava mesečno, da je uključena u anuitete i da se uplaćuje u skladu sa članom 5. ovog Ugovora. Pobijanim stavom 7. ovog člana, korisnici kredita su se saglasili da prihvataju, bez prava prigovora, da se visina kamatne stope i način njenog obračunavanja i naplate, automatski usklađuje sa promenama LIBOR-a, izmenama zakonskih propisa i aktima poslovne politike banke, bez obaveze ugovornih strana da zaključuju poseban aneks ugovora, s tim što je banka dužna da pre početka primene promenjene kamatne stope o tome pismeno obavesti korisnike kredita. Članom 5. Ugovora korisnici kredita su obavezani da odobrena sredstva kredita, uvećana za kamatu iz člana 4. istog ugovora, uplaćuju banci u vidu jednakih redovnih mesečnih anuiteta do konačnog izmirenja duga po ovom ugovoru. Prvi anuitet je dospeo za plaćanje dana 30.11.2007. godine, a poslednji dospeva dana 30.10.2031. godine. Utvrđeno je da tužena banka tokom otplate navedenog stambenog kredita, osim u slučaju promene LIBOR-a, menjala kamatnu stopu i u skladu sa njenim aktima poslovne politike, tako što je povećala promenljivi deo kamatne stope koji je prilikom zaključenja ugovora bio 5,20% na godišnjem nivou. Na osnovu osnovnog i dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 21.03.2014. godine, utvrđeno je da su tužioci za period od 30.11.2007. zaključno sa 28.02.2014. godine, u odnosu na ugovoreni iznos, više uplatili za 9.988,68 CHF što preračunato u dinare iznosi 709.232,98 dinara u pojedinačno naznačenim mesečnim dinarskim iznosima (za koje je usvojen tužbeni zahtev za isplatu).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, utvrdivši da je apsolutno ništava odredba člana 4. stav 7. Ugovora o stambenom kreditu zaključenog 09.10.2007. godine između parničnih stranaka, u delu u kojem je ugovoreno da tužena banka zadržava pravo izmene visine kamatne stope i način njenog obračunavanja i naplate u zavisnosti od izmena akata svoje poslovne politike. Prema stanovištu prvostepenog suda, ova ugovorna odredba u pobijanom delu je ništava zato što je njena sadržina određena samo voljom jedne, jače ugovorne strane – tužene banke, čime je narušeno načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu iz člana 11. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Ovo iz razloga što su ugovori o kreditu po svojoj suštini ugovori po pristupu, čija je forma i sadržina određena na osnovu člana 1066. ZOO. Takođe je zaključio da novčana obaveza korisnika kredita u pogledu promenljivih ugovornih elemenata kao što je visina kamatne stope, mora biti merljiva i odrediva u smislu članova 46, 47. i 50. ZOO. Zbog toga navedena ovlašćenja tužene banke da svojim aktima poslovne politike menja promenljivu kamatnu stopu bez merljivih i objektivnih kriterijuma na teret korisnika kredita, čini njihovu obavezu plaćanja ugovorene kamate nejasnom i neodredivom, što sve vodi pravnom zaključku o apsolutnoj ništavosti pobijane ugovorne odredbe na osnovu članova 103. i 105. stav 1. ZOO.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi prihvatio izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, uz dodatni argument da je osporenom ugovornom odredbom narušen jedan od osnovnih načela učesnika obligacionog odnosa – načelo jednake vrednosti davanja iz člana 15. ZOO jer je navedenom neodredivom formulacijom primenljivog elementa ugovorene kamatne stope, banci omogućeno da jednostrano utiče na visinu novčane obaveze korisnika kredita (odnosno na njeno povećanje) usled čega se sa sigurnošću ne može utvrditi, visina njihovog ukupnog zaduženja za ceo period dugoročne otplate ovakvog stambenog kredita.

Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata izloženu pravnu argumentaciju nižestepenih sudova i nalazi da nisu osnovani revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu pobijane presude koja se odnosi na utvrđivanje apsolutne ništavosti osporene ugovorne odredbe.

Tuženi neosnovano ističe da su pri zaključenju navedenog ugovora o stambenom kreditu ugovorne strane bile ravnopravne, odnosno da se u potpunosti poštovalo načelo slobode ugovaranja i načelo ravnopravnosti, stoga što se i po stanovištu ovoga suda radi o ugovoru po pristupu u kojem je osnovni i obavezni element ugovora sačinila banka kao davalac finansijske usluge (kredita) a korisnik te usluge prihvatio unapred određene uslove ugovora, zbog čega ne može biti ravnopravnosti ugovornih strana u smislu člana 11. ZOO. Radi se o ugovoru o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima zaključenim na osnovu članova 1065. i 1066. u vezi člana 395. ZOO i člana 25. stav 1. u vezi člana 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br.62/06, sa izmenama).

Ugovaranje promenljive kamatne stope kod ovakvog ugovora o bankarskom stambenom kreditu kao dvostranog – teretnog ugovora, ne daje davaocu kredita ovlašćenje za ograničenje osnovnog principa slobode uređivanja obligacionih odnosa i za nepridržavanje načelima ravnopravnosti, savesnosti i poštenja i jednakosti davanja u smislu članova 11, 12. i 15. ZOO, na način jednostranog povećanja promenljivog dela kamatne stope iznad inicijalno ugovorene kamatne stope.

Bez uticaja su revizijski navodi tužene da nema razloga za utvrđivanje ništavosti pobijane ugovorne odredbe jer je za ranije zaključene ugovore o stambenim kreditima koji sadrže odredbu o promenljivoj kamatnoj stopi koja nije u skladu sa ovim zakonom; prelaznom odredbom člana 54. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br.36/11, 139/14) propisana obaveza banaka da usklade ove ugovore sa članovima 8. i 26. stav 1. do 3. tog zakona, koji je donet i stupio na snagu u toku trajanja ovog ugovora o stambenom kreditu sa višegodišnjim trajanjem (koji se u tom pogledu primenjuje na nesvršene situacije i nedospele obaveze). Ovo iz razloga što se u slučaju deklaracije ništavosti konkretne odredbe, ona na taj način otklanja iz pravnog poretka i zamenjuje uslovima iz imperativnih propisa, pa to ne utiče na obavezu tužene banke da promenljivu kamatnu stopu utvrdi na način propisan članovima citiranog zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Međutim, za sada se ne može prihvatiti izloženo pravno stanovište u pobijanoj presudi, da je tužena banka u obavezi da tužiocima isplati utvrđene dinarske mesečne iznose za koje se neosnovano obogatila zbog ništave ugovorne odredbe o promenljivoj kamatnoj stopi jer prilikom donošenja pobijane odluke o ovom zahtevu tužilaca, nižestepeni sudovi nisu uopšte imali u vidu Odluku Narodne banke Srbije o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti donetu 24.05.2015. godine („Sl. glasnik RS“, br.21/2015 i 51/2015) zbog čega je relevantno činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Ova Odluka doneta na osnovu člana 14. stav 1. tačka 11. Zakona o Narodnoj banci Srbije („Službeni glasnik RS“, br.72/03 sa izmenama) a u vezi sa članom 28. stav 7. i članom 31. stav 3. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, br.107/05 sa izmenama) predstavlja specijalni propis iz oblasti bankarskih poslova, koji se supsidijerno primenjuje, s obzirom da je tačkom 1. ove odluke propisano da se istom uređuju mere i aktivnosti koje je banka dužna da primeni u vezi sa stambenim kreditima indeksiranim u švajcarskim francima i drugim kreditima indeksiranim u stranoj valuti, odobrenim fizičkim licima, a radi očuvanja stabilnosti finansijskog sistema u Republici Srbiji.

Prema tački 2. stav 1. ove Odluke, banka je dužna da za svaki pojedinačni ugovor o kreditu u otplati koji je zaključila sa korisnikom pre početka primene Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br.36/2011) bez obzira na stranu valutu u kojoj je ovaj kredit indeksiran, utvrdi ukupan iznos novčanih sredstava koja je naplatila po osnovu povećanja neodredivih elemenata promenljive kamatne stope (na primer promena kamatne stope u skladu sa aktima poslovne politike itd.) i to u periodu od jednostranog povećanja kamatne stope do početka primene tog zakona.

Stavom 2. iste tačke regulisan je način na koji se utvrđuje ukupan iznos novčanih sredstava iz stava 1, a stavom 4. situacija obračuna iznosa više naplaćenih sredstava, ako je kamatna stopa izražena kao zbir referentne kamatne stope (LIBOR ili EURIBOR) i marže. Stav 5. iste tačke propisuje dužnost banke da utvrđeni iznos iz stava 1. ove tačke (na način obračuna utvrđen u ovoj tački), uračuna u prevremenu otplatu kredita i da o tome korisniku kredita dostavi obaveštenje sa izmenjenim planom otplate kredita u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove odluke.

Tačkom 3. citirane Odluke propisana je obaveza banke da u određenom roku korisnicima stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, ponudi četiri modela zaključenja aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate kredita.

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku pouzdano utvrditi ukupan iznos novčanih sredstava koji je tužena banka naplatila tužiocima na osnovu povećanja neodredivih elemenata promenljive kamatne stope (u skladu sa aktima svoje poslovne politike) i to na način obračuna propisan u stavovima 2-4 tačke 2. citirane Odluke.

Takođe će proveriti i utvrditi da li je banka postupila u smislu navedene tačke 3. i ponudila im kao korisnicima kredita, neki od predviđena četiri modela zaključenja aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate stambenog kredita indeksiranog u švajcarskim francima, da bi potom mogao da oceni da li se taj novčani iznos može uračunati u prevremenu otplatu kredita u smislu stava 5. tačke 2. iste odluke.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od odluke o glavnoj stvari to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić