Ukidanje presude zbog pogrešne primene materijalnog prava kod priznanja tužbenog zahteva

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je tužbom tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 9.023.860,00 dinara koji mu je dat na ime pozajmice, obrazlažući da je sačinjen ugovor o pozajmici, da su sredstva predata blagajni tuženog, da su o tome sačinjene priznanice i da tuženi nije vratio navedeni iznos. Tuženi je priznao tužbeni zahtev, a u daljem toku postupku podneskom je dao objašnjenje o načinu na koji je iskoristio pozajmljena novčana sredstva - za izmirivanje obaveze po ugovoru o kupoprodaji stanova i poslovnog prostora koji su tužilac i tuženi, kao kupci posebnih delova, zaključili sa DD „Inžinjering“ iz Niša kao prodavcem. Prvostepeni sud je održao ročište a zatim doneo presudu kojom je tužbeni zahtev odbio. Pozivajući se na odredbu člana 348. stav 3. i čl. 3 st. 3 Zakona o parničnom postupku obrazlaže da priznanje tužbenog zahteva nije dozvoljeno a da na osnovu izvedenih dokaza nije stekao uverenje da je tužbeni zahtev osnovan. Navodi da iz ugovora o kupoprodaji proizilazi da je rešenje o odobrenju za gradnju izdato kupcu, a ovde tuženom, ili da je kupac odnosno tuženi iste stanove gradio, da je ugovorom konstatovano da je prodavac stekao poslovni prostor po ugovoru o kupoprodaji sa AA iz 2008. godine, da se iz priznanice ne može utvrditi da li je tužilac plaćanje kupoprodajne cene vršio kao zastupnik PD „Nibras“ ili kao fizičko lice, pa zaključuje da je nejasan odnos između kupca i prodavca i da nije stekao uverenje da je učinjena pozajmica. Drugostepeni sud prihvata ovakav materijalnopravni zaključak pozivajući se na odredbu člana 32. Zakona o platnom prometu („Službeni list SRJ“ br. 3/02, 5/3 „Službeni glasnik RS“ broj 43/04, 62/06) i član 4. Odluke o uslovima i načinu plaćanja u gotovom novcu i dinarima za pravna lica i za fizička lica koja obavljaju delatnost („Službeni glasnik RS“, br. 57/04, 114/05, 45/07 i 12/08), te član 15. Zakona o računovodstvu i reviziji („Službeni glasnik RS“, br. 46/06, 11/09 i 99/11). Obrazlaže da je tužiocu kao vlasniku i direktoru tuženog moralo biti poznato da svoju delatnost mora obavljati isključivo preko tekućeg računa što je njegova zakonska obaveza, pa da je zajam zaista dat novac bi morao biti uplaćen na tekući račun tuženog.

Vrhovni sud nalazi da se za sada stanovište nižestepenog suda ne može prihvatiti.

Odredbom člana 348. st. 1 Zakona o parničnom postupku propisano je da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja da donese presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presudu na osnovu priznanja), u st. 2 da sud neće da donese presudu na osnovu priznanja i kada su ispunjeni uslovi ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3.), a u st. 3 da donošenje presude na osnovu priznanja odložiće se ako je potrebno da se o okolnostima iz stava 2. ovog člana prethodno pribave obaveštenja. Prema odredbi iz člana 3 st. 2 istog propisa sud neće da dozvoli rapolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.

Odredba člana 3. Zakona o parničnom postupku, uređuje načelo dispozicije budući da su sve parnične radnje stranaka izraz stranačke dispozicije. Parnične radnje mogu biti takve da imaju uticaj samo na konkretnu parnicu odnosno relevantne su dok traje konkretna parnica ili takve da utiču na sadržinu i sudbinu samog zahteva, kao što je priznanje tužbenog zahteva. Polazeći od odredbe člana 3. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku stranke mogu slobodno da raspolažu zahtevima, pa ne bi bilo osnova za njihovo uskraćivanje ukoliko ona nisu suprotna prinudnim propisima, javnom moralu ili dobrim običajima. Kada se govori o prinudnim propisima onda treba imati u vidu imperativni propis i međunarodne ugovore, pri čemu su neke dispozicije stranaka izričito isključene zakonom (u statusnim sporovima). Načelno su dopuštene u imovinskopravnim sporovima. Kako je predmet raspolaganja procesnopravni zahtev a ne građanskopravni, moguće je da dođe do situacije u kojoj on nije zasnovan na materijalnopravnom ovlašćenju.

Dalje od priznanja tužbenog zahteva valja razlikovati priznanje činjenice koje je suprotna strana iznela u toku postupka. U slučaju priznanja tužbenog zahteva, a ukoliko se radi o dozvoljenom raspolaganju, primenom odredbe člana 348. stav 1. Zakona o parničnom postupku sud bez daljeg raspravljanja donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev. Sa druge strane u slučaju priznanja činjenične tvrdnje postupa se po odredbi člana 230. stav 1. istog propisa koja propisuje da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila. Tako neosporena ona ulazi u činjeničnu građu na temelju koje sud donosi presudu.

U konkretnom slučaju u podnesku od 20.12.2023. godine tuženi je prvo priznao činjeničnu tvrdnju da su novčana sredstva u iznosu navedenom u tužbi pozajmljena, a zatim je i priznao tužbeni zahtev. Priznanje tužbenog zahteva sudovi su, očigledno, smatrali nedozvoljenim. Iz odredbe na koje se drugostepeni sud pozvao i odredbi člana 111. stav 1, 135. stav 1. Zakona o privrednim društvima, te člana 32. Zakona o platnom prometu, odnosno odredbi Odluke o uslovima i načinu plaćanja u gotovom novcu u dinarima za pravna i fizička lica koja obavljaju delatnost ne proizilazi nedopuštenost raspolaganja priznanjem ovakvog tužbenog zahteva. Zbog toga se takav zaključak ispostavlja pravno neutemeljenim.

Sa druge strane drugostepeni sud iako konstatuje da je među strankama nesporno da je tužilac izvršio pozajmicu dalje, na strani 3, konstatuje da tužilac to nije dokazao. Proizilazi da je nejasno da li nižestepeni sudovi smatraju da i pored toga što je činjenica o davanju zajma učinjena nespornom ona morala da se dokazuje i da obzirom da nije uplaćen preko računa zajam nije dat, što upućuje na nedostatak materijalnopravnog ovlašćenja da se zahteva isplata, ili smatra da je takav ugovor ništav. Zanemaruje se sadržina ugovora o kupoprodaji, koji prvostepeni sud pogrešno interpretira, a kojim je u članu 1. konstatovano da je predmet kupoprodaja poslovnog prostora i stanova koji se grade na određenoj parceli i po osnovu rešenja o odobrenju za gradnju, od strane PD „Nibras“ d.o.o. Pirot, ovde tuženog. U ugovoru je označeno ko je kupac, a proizilazi da je tuženi bio izvođač radova. Nijednim propisom nije isključeno da izvođač može kupovati stanove koje gradi, niti je isključeno da cenu za stanove može prebiti cenom za izvedene radove. Način plaćanja stanova definisan je u članu 5. pa je između ostalog navedeno da će se 27 % platiti gotovinskom uplatom od strane kupca AA – dakle prodavcu, a preostali iznos kompenzacijom sa tuženim.

Proizilazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava nije razjašnjeno ni da li se radi o dozvoljenom rapolaganju da kontradikrotno sudovi navode - prvostepeni sud da nije uveren u dati zajam a drugostepeni da je ta činjenica bila nesporna ali da zajam nije uplaćen na račun. Zato je nejasno da li je zajam dat ali se smatra da je takav ugovor ništav jer novac nije uplaćen na račun, ili uopšte nije dat.

Sledom rečenog kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije pravilno razjašnjeno, primenom čl. 416 st. 2 Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu gore navedeno, raspraviti ukazane činjenice i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja doneće novu odluku, o osnovanosti tužbenog zahteva.

Kako je ukinuta odluka o glavnoj stvari to je ukinuta i odluka o troškovima postupka kako bi se o istim odlučilo konačnom odlukom.

Predsednik veća-sudija,

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković