Odgovornost države za štetu zbog dugog stečaja nad privatnim preduzećem

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gžrr 145/22 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 42.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudkse prakse o odgovornosti Repbulike Srbije za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, usled neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom koji nije u većinskom vlasništvu društvenog ili državnog kapitala.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP pa je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog da pobijana presuda ne sadrži razloge o činjenicama vezanim za iznos potraživanja ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1853/19 od 24.01.2020. godine (koja je pravnosnažno 10.02.2020. godine), utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu St 4155/10. Stečajni postupak nije završen, tužiljino potraživanje nije namireno i tužba za naknadu materijalne štete je podneta 21.08.2020. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd, a iz rešenja o otvaranju stečaja proizlazi da je stečajni razlog trajnija nesposobnost plaćanja, neprekidna blokada računa u trajanju dužem od tri godine. Tužilja je bila zaposlena kod stečajnog dužnika, prijavila je u stečajnom postupku potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada i zaključkom od 04.02.2011. godine, joj je priznato potraživanje iz radnog odnosa, svrstano u treći isplatni red, u ukupnom iznosu od 358.278,80 dinara. Prema listi utvrđenih potraživanja u stečajnom postupku, tužiljino potraživanje se odnosi na neisplaćene zarade sada pok. BB, za period od 01.05.2004. godine do 31.12.2005. godine, i neisplaćene minimalne zarade tužilje za period od 01.08.2001. godine do 30.04.2004. godine. Ovo preduzeće je počev od 04.10.2002. godine organizovano kao akcionarsko društvo a 28.02.2005. godine, registrovan je njegov akcijski kapital, privatizovano je po Zakonu o svojinskoj transformaciji do kraja 1999. godine, a postupak svojinske transformacije okončan je rešenjem nadležnog ministarstva 15.11.2001. godine. Državi je u periodu kada je ovo preduzeće bilo organizovano kao akcionarsko društvo pripadalo 41,5% od ukupnog broja akcija i te akcije su prodate na berzi 29.07.2005. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, uz zaključak da tužilja ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao privredni sud za čije propuste odgovara tužena po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Po oceni nižestepenih sudova, tužena je počev od februara 2002. godine upravljala preduzećem preko poslovodnih organa imenovanih navedenim rešenjem Vlade RS, pa bez obzira na strukturu kapitala, preduzeće IKL nije bio privredni subjekat nezavisan od države u periodu iz koga potiču priznata potraživanja tužilje po osnovu radnog odnosa. S toga se, po stanovištu nižestepenih sudova, nemogućnost naplate priznatih potraživanja po osnovu radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može dovesti u vezu sa kontrolom države nad tužiljinim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepene presude su zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju tužilja nije bila u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema poslodavcu - „Industrija kotrljajućih ležajeva“ u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 od 22.10.2010. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužilje iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužilje nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Uredbom o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća („Službeni glasnik RS“, br. 25 od 16. juna 1997... 43/09), na osnovu koje je doneto rešenje Vlade RS od 07.02.2002. godine, predviđeno je da se mere na osnovu Uredbe mogu preduzimati do 30. novembra 2009. godine, a mere preduzete na osnovu ove uredbe prestaju najkasnije 31. decembra 2009. godine. Do isteka navedenog roka Odbor je bio dužan da sprovede postupak izbora organa preduzeća. Iz navedenog sledi da tužena nije ostvarivala faktičku kontrolu nad preduzećem IKL u vreme otvaranja stečajnog postupka (22.10.2010. godine), pa stoga nema objektivne odgovornosti tužene za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, niti je tužilja dokazala da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda, odnosno uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. stav 1., 154., 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka za parnične radnje koje je preduzeo zastupnik tužene. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova i to: za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, sastav žalbe 18.000,00 dinara i sastav revizije 22.500,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokat.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Mirosavljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković