Ukinuta presuda zbog pogrešnog utvrđivanja činjenica bez održavanja rasprave

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aca Nastasijević, advokat iz ..., protiv tuženog Građevinskog preduzeća „Dukić“ DOO Sremska Mitrovica, čiji je punomoćnik Vlastimir Ananijev, advokat iz ...,, radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1336/2024 od 02.04.2024. godine, u sednici održanoj 17.09.2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1336/2024 od 02.04.2024. godine i predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Negotinu, Sudska jedinica u Kladovu P 556/2021 od 04.11.2021. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilac vlansik po osnovu održaja nepokretnosti i to jednosobnog stana u lameli 1 na drugom spratu, stan broj 8, površine 31,83 m2 i jednosobnog stana u lameli 1 na drugom spratu, stan broj 9, površine 26,10 m2, oba stana u zgradi u ..., Ulica ... broj .., sagrađenoj na kp .. KO Kladovo, što je tuženi DOO GP „Dukić“ sa sedištem u Sremskoj Mitrovici dužan priznati ovo pravo tužiocu i trpeti da se upiše kao isključivi vlasnik navedenih nepokretnosti kod RGZ SKN Kladovo; stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 138.800,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1336/2024 od 02.04.2024. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Negotinu, Sudska jedinica u Kladovu P 556/2021 od 04.11.2021. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženom GP „Dukić“ DOO Sremska Mitrovica utvrdi da je vlasnik po osnovu održaja nepokretnosti na jednosobnom stanu u lameli 1 na drugom spratu, stan broj 8, površine 31,83 m2 i jednosobnom stanu u lameli 1 na drugom spratu, stan broj 9, površine 26,10 m2, oba stana u zgradi u ..., Ulica ... broj .., sagrađenoj na kp .. KO Kladovo, te da je tuženi dužan da prizna ovo pravo tužiocu i trpi da se tužilac upiše kao isključivi vlasnik navedenih nepokretnosti kod RGZ SKN Kladovo kao neosnovan, pa je obavezan tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 94.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i ocenio da je revizija dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženog kao prodavca, koga je po ovlašćenju zastupao BB i tužioca kao kupca, zaključen je Ugovor o kupoprodaji koji je overen pred Opštinskim sudom u Kladovu Ov. br. 1874/2008 dana 06.06.2008. godine, čiji su predmet nepokretnosti u izgradnji i to jednosoban stan u lameli 1 na drugom spratu, stan broj 8, neto površine 31,83 m2 i jednosoban stan u lameli 1, na drugom spratu, stan broj 9, površine 26,10 m2, u stambenom objektu u ..., Ulica ... broj .., na kp .., upisano u ln br. .. KO Kladovo. Prema ugovoru rok za završetak izgradnje je 19.09.2008. godine. Kupoprodajna cena je određena u iznosu od 41.000 evra sa dinamikom isplate: 20.000 evra do overe ugovora u sudu, 10.000 evra do 15.07.2008. godine i 11.000 evra prilikom primopredaje stanova. Primopredaja stanova se vrši komisijskim putem po pribavljenom tehničkom prijemu zgrade i upotrebnoj dozvoli od strane prodavca i sa dokazom o izvršenoj isplati celokupne kupoprodajne cene od strane kupca. O primopredaji se sačinjava zapisnik, a rok predaje je najkasnije do 19.09.2008. godine. Tuženi je predmetnu zgradu i stanove izgradio prema ugovoru, ali do završetka rasprave u ovoj parnici za istu nije izdata upotrebna dozvola. Usled navedenog, između stranaka nije sačinjen zapisnik o primopredaji stanova. Na ime kupoprodajne cene tužilac je tuženom 01.02.2008. godine isplatio iznos od 10.000 evra, dana 08.03.2008. godine iznos od 5.750 evra, dana 14.04.2008. godine iznos od 10.000 evra i dana 14.07.2008. godine iznos od 9.500 evra, ukupno 35.200 evra, što je za 5.750 evra manje od ukupno ugovorene kupoprodajne cene. Krajem 2008. godine i početkom 2009. godine kupcima stanova u predmetnoj zgradi, pa i tužiocu, predati su ključevi od strane prodavca, a radi se o dva stana koji su faktički spojeni u jedan. U to vreme nisu bili završeni svi radovi u zgradi. Početkom januara 2010. godine na putničko vozilo tužioca ispred predmetne zgrade pao je horizontalni oluk, te je na vozilu tužioca pričinio značajnu materijalnu štetu. Tužilac se sa VV, kao ovlašećnim licem i sinom zakonskog zastupnika tuženog dogovorio da iznos na ime štete na vozilu i na ime manjih nedostataka u stanu bude kompenzovan sa iznosom koji on duguje tuženom na ime kupoprodajne cene. Tužilac se na osnovu ugovora nije upisao kao vlasnik predmetnih stanova, s obzirom da mu tuženi kao prodavac nije izdao potvrdu o plaćenoj kupoprodajnoj ceni, što je prema ugovoru bio uslov za upis.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima po osnovu održaja osnovan, shodno članu 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je tužilac bio u mirnoj, kontinuiranoj i nesmetanoj državini spojenih premetnih stanova 8 i 9 u jedan stan, u vremenskom periodu dužem od 10 godina, da za svoju državinu ima zakonski osnov u overenom ugovoru o kupoprodaji stanova u izgradnji, da se sve vreme državine ponašao kao vlasnik istih, da su mu ključevi predati od strane prodavca, te da je njegova državina savesna, imajući u vidu da ta zakonska pretpostavka nije oborena od strane tuženog tokom postupka, a da tuženi nije osporio državinu tužioca, nije tražio iseljenje tužioca iz predmetnih nepokretnosti, niti je tražio isplatu preostalog iznosa na ime kupoprodajne cene, što potvrđuje navode tužioca da je preostali iznos cene isplaćen kompenzacijom, shodno dogovoru tužioca i sina zakonskog zastupnika tuženog VV, koji je bio ovlašćen da rukovodi izgradnjom predmetne zgrade i obavlja druge poslove vezano za prodaju stanova, što je potvrđeno i iskazom svedoka GG.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, zauzimajući pravni stav da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (sticanje svojine po osnovu savesne i zakonite državine), kao ni uslovi za primenu člana 20. stav 1. istog Zakona (sticanje prava svojine po osnovu pravnog posla).

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, po osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Istim Zakonom, odredbom člana 28. stav 2. propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a članom 33. da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje, te je na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Naime, pobijanom presudom drugostepeni sud nije na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda na drugačiji način primenio materijalno pravo preinačavajući prvostepenu presudu, već je izvršio ocenu dokaza i na drugačiji način i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev tužioca (što je mogao učiniti jedino da je postupio po članu 383. stav 3. i 4. ZPP, a nije). Navedeno proizilazi iz činjenice da je tužilac u ovoj parnici tražio utvrđivanje prava svojine po dva osnova – pravnog posla i održaja, da je prvostepeni sud odlučio samo o jednom osnovu – sticanju prava svojine po osnovu održaja, a ne i po osnovu pravnog posla, dok je Apelacioni sud u Nišu, nakon donošenja rešenja Vrhovnog suda Rev 5502/2022 od 24.08.2023. godine odlučio o oba osnova (dakle i o onom o kome prvostepeni sud uopšte nije odlučivao), što je mogao jedino da je postupio po članu 383. stav 3. i 4. ZPP, a nije, pri čemu je cenio ispunjenje obaveze samo jedne ugovorne strane (kupca), a nije shodno pravilu istovremenog ispunjenja iz člana 122. ZOO cenio da li je i suprotna strana (prodavac) u svemu ispunila svoje ugovorne obaveze iz člana 3, 4, 5, 6. i 8. Ugovora o kupoprodaji Ov. br. 1974/08 od 06.06.2008. godine, niti je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrdio na raspravi pred drugostepenim sudom, već je svoju odluku zasnovao na iskazu svedoka DD – vlasnika tuženog, pri čemu nije cenio ni činjenicu da tuženi nije aktivirao odredbu člana 7. ugovora o kupoprodaji (koja reguliše raskid ugovora), ni da li je tužilac u pretežnom delu ispunio svoju ugovornu obavezu i da li je predmetni ugovor mogao biti raskinut zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze, shodno članu 131. ZOO, što upućuje na činjenicu da je predmetni ugovor o kupoprodaji i dalje na pravnoj snazi jer nije raskinut, niti je utvrđena njegova ništavost. Osim navedenog, drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave, izvršio ocenu dokaza u pogledu ispunjenosti uslova za primenu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i ocenu savesnosti tužioca, pa je na drugačiji način u odnosu na prvostepeni sud na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev, iako je u pobijanoj presudi naveo da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je tužilac krajem 2008. godine dobio ključeve od predmetnog stana kada se u isti uselio, a da je tuženi tužbeni zahtev tužioca osporio pisanim podneskom od 05.06.2019. godine (od kada je i po stavu Vrhovnog suda izraženom u rešenju Rev 5502/2022 od 24.08.2023. godine, kojom je u ovoj parnici ukinuta prethodna drugostepena presuda) tužilac postao nesavestan.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud nije mogao bez održavanja rasprave odluku zasnovati na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, odnosno nije mogao bez izvođenja dokaza pred drugostepenim sudom izvesti drugačiji zaključak i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovati svoju odluku, niti je mogao odlučiti i o tužbenom zahtevu tužioca za sticanje prava svojine o kome prvostepeni sud uopšte nije odlučivao.

Zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka u drugostepenom postupku, pobijana presuda je ukinuta.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iznetim u ovom rešenju i rešenju Vrhovnog suda Rev 5502/2022 od 24.08.2023. godine, otkloniće ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonom zasnovanu odluku.

Iz navedenih razloga, primenom člana 415. stav 1. i člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković