Presuda Vrhovnog suda o neosnovanosti zahteva za naknadu štete zbog plaćanja jemstva

Apelacioni sud u Beogradu je odlučujući o žalbi tužene ukinuo presudu Višeg suda u Beogradu P 2781/21 od 08.06.2022. godine, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 46.500 evra sa kamatom obračunatom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena počev od 04.07.2016. godine do isplate, u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ br. 119/2012), sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan plaćanja; obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 760.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke pa do isplate i na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 24.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate i odbio kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023-dr. zakon) i zaključio da je revizija tužene osnovana, jer je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Drugostepena presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud, na osnovu rasprave održane pred tim sudom, protiv tužioca je vođen krivični postupak u predmetu Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje. Rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Ki P 14/06 od 15.04.2006. godine, tužiocu je određen pritvor, koji mu se računao od 12.04.2006. godine i trajao do 04.02.2008. godine, kada je tužilac pušten na slobodu, nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp 1106 od 25.01.2008. godine, kojim je za tužioca prihvaćeno jemstvo u iznosu od 100.000 evra i uspostavljeno založno pravo hipoteke na iznos od 10.060.180,00 dinara na nepokretnosti u vlasništvu tužiočevog brata. Presudom Višeg suda u Beogradu Kp O 1 63/10 od 15.05.2013. godine, tužilac je oslobođen optužbe za više krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, a oglašen je krivim za dva krivična dela, da bi presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1 Po 1 7/14 od 13.11.2014. godine navedena prvostepena presuda bila potvrđena u oslobađajućem delu, ukinuta u osuđujućem delu i predmet bio vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i, u ponovnom suđenju, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp O 1 125/15 od 12.10.2015. godine, obustavljen postupak prema tužiocu usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka prema tužiocu, iznos položenog jemstva od 100.000 evra je tužiocu vraćen 08.02.2016. godine, na osnovu rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp O 1 125/15 od 24.12.2015. godine. Tužiočev brat, u ime i za račun tužioca kao zajmoprimca po ugovoru o zajmu od 04.02.2008. godine, od zajmodavca BB je primio iznos od 50.000 evra, radi deponovanja tog novca kod Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, radi zamene pritvora tužiocu jemstvom, te je taj novac i deponovan 04.02.2008. godine, kod Narodne banke Srbije – Odsek za ESN. Prema odredbama ugovora o zajmu, zajmoprimac za učinjeni zajam neće plaćati kamatu ukoliko primljeni novac vrati zajmodavcu do 01.05.2008. godine, a ukoliko u tom roku ne vrati novac, platiće kamatu na po stopi od 6% na godišnjem nivou računajući od 01.05.2008. godine do dana vraćanja primljenog zajma u celosti. Ugovoreno je da će celokupan iznos primljen od zajma, sa obračunatom kamatom do dana vraćanja zajma, zajmoprimac vratiti zajmodavcu na prvi poziv zajmodavca, a najkasnije do dana povraćaja novca deponovanog na ime jemstva kod Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje. Tužilac je zajmodavcu vratio 50.000 evra 01.02.2016. godine, a na ime obračunate kamate za period od 01.05.2008. godine do 01.02.2016. godine, iznos od 23.250 evra, na koji način je u celosti regulisao svoje obaveze po navedenom ugovoru o zajmu. Nadalje, ugovorom o zajmu zaključenim 07.02.2008. godine, između VV kao zajmodavca i ovde tužioca kao zajmoprimca, koga je u njegovo ime i za njegov račun zaključio brat, isti je 04.02.2008. godine, od zajmodavca primio iznos od 50.000 evra radi deponovanja novca kod Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje radi zamene pritvora tužiocu jemstvom, u predmetu tog suda Kp 11/06, koji novac je i deponovan 04.02.2008. godine kod Narodne banke Srbije – Odsek za ESN. Ugovoreno je da zajmoprimac na učinjeni zajam neće plaćati kamatu ukoliko primljeni novac vrati zajmodavcu do 01.05.2008. godine, a ukoliko u tom roku ne vrati novac da će na primljeni nevraćeni zajam platiti kamatu po stopi od 6% na godišnjem nivou računajući od 01.05.2008. godine do dana vraćanja primljenog zajma u celosti. Ugovoreno je da će celokupni iznos primljenog zajma sa obračunatom kamatom do dana vraćanja zajma, zajmoprimac vratiti zajmodavcu na prvi poziv zajmodavca, a najkasnije do dana povraćaja novca deponovanog na ime jemstva kod Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje. Utvrđeno je da je tužilac vratio zajmodavcu VV 50.000 evra primljenih po osnovu ugovora o zajmu od 07.02.2008. godine, i na ime obračunate kamate za period od 01.05.2008. godine do 01.02.2016. godine, kao dana vraćanja zajma, iznos od 23.250 evra, na koji način je ovde tužilac regulisao u celosti sve obaveze po navedenom ugovoru o zajmu. Utvrđeno je da je tužilac nakon što je u pritvoru proveo 666 dana, pušten uz jemstvo, a da su tužilac i njegov branilac predlagali u više navrata polaganje jemstva, te je predlog prihvaćen u četvrtom pokušaju. Svi tužiočevi računi bili su blokirani od momenta određivanja pritvora, i tokom celog krivičnog postupka, uz zabranu raspolaganja i opterećenja svim njegovim nepokretnostima, tako da tužilac nije imao nikakvu mogućnost da iz sopstvenih sredstava obezbedi iznos jemstva, osim da ista pozajmi. Tužilac je imao i zabranu obavljanja delatnosti tokom trajanja krivičnog postupka. Na ime naknade nematerijalne štete za vreme pritvora tužilac je dobio iznos od 1.180.000,00 dinara.

U razlozima drugostepene presude, drugostepeni sud se poziva na odredbu člana 18. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 62/21) prema kojoj lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo, ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom, te na odredbi člana 584. stav 1. tačka 1. itog zakonika kojim je propisano da se neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka, ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili je optužba odbijena, ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom, na odredbu člana 584. stav 2. istog zakonika, kojim je propisano da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode, zatim člana 133. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br.70/01 ... „Službeni glasnik RS“ br. 58/04 ... 76/10) kojim je propisano da se prema okrivljenom mogu preduzeti mere za obezbeđenje njegovog prisustva i nesmetano vođenje krivičnog postupka, između ostalih i jemstvo i pritvor, člana 137. stav 1. istog zakonika kojim je propisano da okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor pod propisanim uslovima može se ostaviti na slobodi, odnosno pustiti na slobodu, ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobeći, koje jemstvo se prema odredbi člana 138. stav 1. istog zakonika određuje u novčanom iznosu. Primenom navedenog materijalnog prava i odredba Ustava Republike Srbije, drugostepeni sud zaključuje da se tužilac smatra licem neosnovano lišenim slobode zbog čega ima pravo na naknadu materijalne štete koja je posledica određenog pritvora u krivičnom postupku, imajući u vidu i da tokom postupka nije bilo ni tvrdnji ni dokaza da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima skrivio pritvaranje. Ocenjuje neosnovanim navode tužene da je za odluku o pravu tužioca na naknadu materijalne štete koju potražuje od značaja činjenica da je tužilac svojevoljno predložio jemstvo. Ovo stoga, što nalazi da između pritvora i jemstva, kao teže i blaže mere obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka postoji uzročna veza, budući da je jemstvo određeno kada je okrivljeni već bio u pritvoru. Stoga je prema oceni drugostepenog suda umanjenje imovine tužioca, nastalo zbog plaćanja kamate na iznos zajma ugovorenog radi plaćanja jemstva, direktna posledica neosnovanog lišenja slobode tužioca, a da je pravo okrivljenog na polaganje jemstva kako bi težu meru zamenio blažom, a sve radi legitimnog cilja - ostvarenja prava na ličnu slobodu i ograničeno trajanje pritvora na najkraće neophodno vreme, pozivom na odredbe člana 27. i člana 31. Ustava Republike Srbije. Drugostepeni sud je cenio i prigovor zastarelosti potraživanja, istaknut od strane tuženog i zaključio da je neosnovan, primenom roka za zastarevanje propisanog odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je obavezao tuženog da tužiocu naknadi materijalnu štetu koju je pretrpeo u visini isplaćene kamate na zajam, od ukupno 46.500 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.07.2016. godine primenom odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pogrešna, zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava sadržanog u Zakoniku o krivičnom postupku, na šta tuženi osnovano ukazuje revizijom.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, člana 154, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost za štetu za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu, kao i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Prema odredbi člana 172. ZOO, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, po osnovu pretpostavljene krivice. U konkretnoj situaciji jasno je da se ne radi o šteti po tužioca prouzrokovanoj nedozvoljenom radnjom ili propuštanjem preduzimanja radnje od strane organa tužene, niti o slučaju objektivne odgovornosti ili odgovornosti po osnovu pretpostavljene odgovornosti tužene za rad njenih organa, u čemu ni drugostepeni sud ne nalazi osnov obaezivanja tužene na naknadu štete. Osnov obavezivanja tužene drugostepeni sud nalazi u odredbi Zakonika o krivičnom posutpku, člana 18. prema kojem lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom. Nema sumnje da je tužilac u smislu člana 584. stav 1. tačka 1. navedenog Zakonika lice neosnovano lišeno slobode, s obzirom da je postupak protiv njega pravnosnažno okončan oslobađajućom presudom u odnosu na određena krivična dela koja su mu stavljana na teret, a u odnosu na ostala pravnosnažno je obustavljen postupak protiv tužioca. Međutim, navedenim odredbama ustanovljeno je pravo lica neosnovano lišenog slobode za naknadu štete - zbog neosnovanog lišenja slobode, što jasno proizilazi iz odredaba člana 583-595. Zakonika. Radi se o zakonom izričito predviđenom osnovu za naknadu štete zbog povrede prava na slobodu neosnovanim lišenjem slobode, kojim se po pravilu povređuju i pravo na čast i na ugled, što je osnov za naknadu nematerijalne štete, nastalom povredom prava ličnosti, i osnovu za naknadu materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Ovaj osnov nikako se ne može širiti na slučaj određivanja jemstva okrivljenom koji je već stavljen u pritvor. Plaćanje jemstva ni u konkretnom slučaju, ni inače, ne može se smatrati direktnom posledicom neosnovanog lišenja slobode tužioca, kako to pogrešno ocenjuju nižestepeni sudovi. To što je okolnost da okrivljeni treba da bude stavljen u pritvor, ili je već stavljen u pritvor, uslov da se po zahtevu okrivljenog može ostaviti na slobodi, odnosno može pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo, ne znači da je jemstvo posledica pritvora, pa ni neosnovanog pritvora. Protivno shvatanju nižestepenih sudova, određivanje jemstva je rezultat odluke državnog organa u zakonito sprovedenom postupku, po zahtevu okrivljenog koji je bio u pritvoru i u tome nema nezakonitog ili nepravilnog postupanja organa tužene koji bi mogao biti osnov obaveze tužene da naknadi umanjenje imovine okrivljenom izazvano polaganjem jemstva po opštim pravilima odgovornosti za štetu. To što je u konačnom ishodu krivičnog postupka tužilac bio neosnovano lišen slobode, nije od značaja. Zakonom nije ustanovljen poseban osnov za naknadu štete zbog jemstva, već samo zbog lišenja slobode. Kada zakon ne propisuje pravo na naknadu štete okrivljenom koji je uz jemstvo pušten iz pritvora, tada nema osnova za odgovornost države za umanjenje imovine okrivljenog uzrokovano polaganjem jemstva.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni sud usvojio reviziju tužene, preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, po odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka Vrhovni sud je doneo po odredbi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prema određenom zahtevu tužene, tako što je obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove u iznosu od 22.500,00 dinara za sastav odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska, po 24.000,00 dinara za pristup na 4 održana ročišta, 12.750,00 dinara za pristup na jedno neodržano ročište, i za sastav žalbe i revizije po 45.000,00 dinara, ukupno 243.750,00 dinara, primenom odredaba člana 153, 154. i člana 162. Zakona o parničnom postupku i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković