Zastarelost potraživanja naknade za korišćenje tuđe stvari bez pravnog osnova

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ocenjujući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 15.750 evra na ime naknade neisplaćene zakupnine za period od 01.06.2016. godine do 01.05.2019. godine i za iznos od 26.524,27 dinara na ime duga za utrošenu električnu energiju sa zakonskom zateznom kamatom. Prema činjeničnom utvrđenju, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu od 01.10. 2009. godine, za lokal u ... broj .. u ..., na period od godinu dana, kojim se tuženi obavezao prema tužiocu kao zakupodavcu da plaća mesečnu zakupninu od 450 evra u dinarskoj protivvredosti, do 15-tog u tekućem mesecu za taj mesec, kao i da plaća račune na ime utroška vode, struje i tekućeg održavanja. Poslednju zakupninu platio je dana 20.03.2014. godine, za mesec mart 2014. godine, a lokal je napustio 2019. godine. Nakon aprila 2014. godine, tuženi je nastavio da koristi predmetni lokal ali nije plaćao naknadu za korišćenje lokala, a za mesec mart i april 2019. godine nije platio račun za korišćenje električne energije u lokalu. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja. Odlučujući o prigovoru zastarelosti, prvostepeni sud, zaključuje da je isti neosnovan, s obzirom da tuženi zakupninu nije plaćao od aprila 2014. godine do 01.05.2019. godine i kako tužilac tužbom podnetom dana 12.06.2019. godine potražuje isplatu zakupnine za poslednje tri godine, računajući od dana podnošenja tužbe, to rok iz člana 375. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nije protekao. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da su se neplaćanjem zakupnine stekli uslovi za raskid ugovora na osnovu člana 124 i 125. ZOO, s obzirom da ispunjenje obaveze plaćanja zakupnine u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa je time otpao pravni osnov korišćenja nepokretnosti od strane tuženog. Kako je istu nepokretnost nastavio da koristi bez plaćanja naknade, tuženi je dužan da isplati tužiocu korist koju je imao od upotrebe i to u visini zakupnine predmetne nepokretnosti jer se u visini iste ogleda korist koju je imao od upotrebe. Prigovor zastarelosti smatra neosnovanim, jer predmetno potraživanje zastareva shodno članu 371. ZOO za deset godina, a u vezi sa odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Tuženi u reviziji nije ukazao na suprotne odluke i na postojanje različite sudske prakse, niti je dao razloge koji bi ukazali na potrebu za novim tumačenjem prava po pitanju zastarelosti naknade za korišćenje tuđe stvari, pa je Vrhovni sud, postupajući po odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zaključio da u ovoj parnici ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 12.06.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu je 15.750,00 evra i 26.524,27 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema tome, revizija nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković