Odgovornost države za štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 93/2021 od 13.04.2022. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe iz podneska od 02.03.2022. godine. U stavu drugom izreke obavezana je tužena da na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 28.503,02 dinara sa zateznom kamatom počev od 04.06.2021. godine. U stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos od 03.01.2002. godine do 04.06.2021. godine. U stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 46.800,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 78/23 od 23.02.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 1734/21 od 29.04.2021. godine usvojena je žalba predlagača AA iz ..., ovde tužilje, pa je preinačeno rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St 540/2021 od 19.3.2021. godine i utvrđeno da je tužilji AA iz ... povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem St 118/20 i naloženo je stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve potrebne radnje u cilju okončanja stečajnog postupka, te da o preduzetim radnjama obavesti predsednika Privrednog suda u Beogradu. Stečajni postupak nad „Investbankom“ AD Beograd pokrenut je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 10/02 od 03.01.2002. godine, a na dan otvaranja stečaja jedini akcionar navedene banke je bila Agencija za osiguranje depozita. U tom stečajnom postupku, ukupno utvrđeno potraživanje tužilje koje potiče iz radnog odnosa, sa kamatom obračunatom za period od 03.01.2002. godine do 31.07.2012. godine, iznosi 31.059,08 dinara. Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje St broj 57/2010 o delimičnoj deobi stečajne mase, te je tužilji na osnovu ovog rešenja utvrđen iznos od 2.556,06 dinara koji je isplaćen dana 26.01.2017. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 28.12.2017. godine odobrena je druga delimična deoba stečajne mase, te ja na osnovu ovog rešenja tužilji utvrđen iznos od 726,20 dinara i isti nije isplaćen jer banka nije dobila instrukcije za isplatu. Dana 30.09.2019. godine, Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje o završnoj deobi stečajne mase, pa je tužilji na osnovu ovog rešenja utvrđen iznos od 542,81 dinar i isti nije isplaćen tužilji jer banka nije dobila instrukcije za isplatu. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St broj 57/20 od 23.7.2020. godine zaključeni je postupak stečaja nad „Investbankom“ AD Beograd u stečaju i nastavljen je postupak nad stečajnom masom „Investbanke“ AD Beograd u stečaju koji i dalje traje. Nakon delimičnih deoba, neisplaćeno potraživanje tužilje iznosi 28.503,02 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev primenom odredbe člana 3, 4, 22. stav 2, 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi odredbi člana 21. stav 1, člana 32. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stanovište je nižestepenih sudova da je tužena objektivno odgovorna za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom da između rada organa tužene i prouzrokovane štete postoji uzročno posledična veza, odnosno da tužena snosi objektivnu odgovornost za neostvarivanje prava stečajnih poverilaca.

Revident osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova i smatra da tužena nije odgovorna za imovinsku štetu koju potražuje tužilja, te da nije dokazana uzročno posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja. Takođe ukazuje da je za tužilju obezbeđena isplata u jednom delu, te da bi na ovaj način bila dvostruko namirena.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su utvrdili objektivnu odgovornost tužene za imovinsku štetu koju tužilja potražuje u ovom postupku.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, sve na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužilji je pravnosnažnim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 1734/21 od 29.04.2021. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem St 118/20 prema stečajnom dužniku „Investbanka“ ad - u stečaju, Beograd. Iz dokaza priloženih u spisima proizlazi da je stečajni dužnik prošao svojinsku transformaciju tokom devedesetih godina prošlog veka, shodno propisima koji su regulisali poslovanje banaka i preduzeća, odnosno privrednih društava, i to najpre organizovan kao deoničko, a od 1995. godine i kao akcionarsko društvo. Akcionari banke su bili pravna lica i organizacije društvenog i državnog kapitala, kao i fizička i privatna pravna lica, a na dan otvaranja stečaja (03.01.2002. godine) jedini akconar banke bila je Agencija za osiguranje depozita. Kod takvog stanja stvari, ispunjen je uslov za zasnivanje objektivne odgovornosti tužene u skladu sa citiranim Zaključkom Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, budući da je potraživanje tužilje iz radnog odnosa ostalo nenamireno i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, zbog čega su nižesestepeni sudovi, nasuprot revizijskim navodima, pravilno zaključili da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilja potražuje.

Međutim, osnovani su revizijski navodi u delu u kom tužena ukazuje da su za tužilju rezervisana novčana sredstva po delimičnim deobama stečajne mase, koja nisu isplaćena jer tužilja nije dala instrukcije banci za njihovu isplatu. Radi se o rešenju Privrednog suda u Beogradu od 28.12.2017. godine kojim je odobrena druga delimična deoba stečajne mase, te ja na osnovu ovog rešenja tužilji utvrđen iznos od 726,20 dinara, i rešenju o završnoj deobi stečajne mase, kojim je tužilji utvrđen iznos od 542,81 dinar. Tužilji ova sredstva nisu uplaćena jer tužilja banci nije dostavila instrukcije za plaćanje, kako to proizlazi iz Dopisa Agencije za osiguranje depozita od 14.09.2021. godine koji se nalazi u spisu predmeta. Stoga, prilikom presuđanje moralo se voditi računa ne samo o novčanim iznosima koji su tužilji uplaćani nakon delimične deobe stečajne mase, već i onim iznosima koji su za tužilju rezervisani rešenjem o delimičnoj deobi (odnosno završnoj deobi stečajne mase), jer nije na tuženoj odgovornost što ova sredstva nisu uplaćena na račun tužilje. Zato je potraživanje tužilje trebalo umanjiti i za iznos od 1.269,01 dinara (726,20 dinara + 542,81 dinara), pa se tako dolazi do nenaplaćenog potraživanja tužilje za koje je tužena odgovorna u iznosu od 27.234,01 dinara.

Zato je primenom odredbe člana 416 .stav 1 ZPP-a Vrhovni sud u stavu drugom izreke, preinačio nižestepene odluke u navedenom delu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 1.269,01 dinara sa zateznom kamatom.

Takođe, nižestepeni sudovi nisu pravilno dosudili tužilji zateznu kamatu. Sudovi su usvojili zahtev za isplatu zatezne kamate počev od dana podnošenja tužbe, ali su zanemarili činjenicu da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 1734/21 od 29.04.2021. godine naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve potrebne radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Kako taj rok u momentu podnošenja tužbe 04.06.2021. godine još uvek nije bio istekao (još uvek je trajao rok od 4 meseca za okončanje stečajnog postupka), to nije ni mogla teći zatezna kamata počev od toga dana. Tužilac je preinačio tužbu podneskom od 02.03.2022. godine, pa su prema oceni Vrhovnog suda, uslovi za početak toka zatezne kamate u smislu odredbe člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ostvareni danom preinačenja tužbe.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP-a preinačio nižestepene odluke u delu zatezne kamate tako što je odbijen zahtev tužilje za dosuđenje zatezne kamate od momenta podnošenja tužbe 04.06.2021. godine do 02.03.2022. godine.

Vrhovni sud je primenom odredbe člana 153. stav 2. ZPP-a odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer je tužena sa revizijom uspela u neznatnom delu, pa joj srazmerno uspehu u sporu ne pripada pravo na naknadu troškova postupka, iz kog razloga ni odluka nižestepenih sudova o troškovima postupka nije preinačena.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković