Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu o faktičkoj eksproprijaciji
Kratak pregled
Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio reviziju tuženog JP „Putevi Srbije“ kao izuzetno dozvoljenu i odbacio ju je kao nedozvoljenu. Odluka je doneta u sporu radi naknade za faktički eksproprisano zemljište, jer vrednost spora nije prelazila zakonom propisani cenzus.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1687/2020
16.12.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Zorane Delibašić i Vesne Popović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV, iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Blaža Menković, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu i JP „Putevi Srbije“ Beograd, čiji je punomoćnik Branislav Popovac, advokat iz ..., radi utvrđenja zauzeća zemljišta i isplate naknade, odlučujući o reviziji tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2467/19 od 04.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 16.12.2020. godine, doneo je
R E Š E Nj E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2467/19 od 04.06.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2467/19 od 04.06.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2467/19 od 04.06.2019. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P 1969/18 od 12.02.2019. godine, u stavu prvom izreke, kojim je utvrđeno da su tuženi, presecanjem kat. parc. ... KO ..., izvršili zauzeće nepokretnosti tužilaca opterećene asfaltnim putem, u ukupnoj površini od 115m2, u merama i granicama bliže određenim u ovom stavu izreke, u stavu trećem izreke, kojim su obavezani tuženi da tužiocima, na ime naknade za zauzeti deo navedene nepokretnosti isplate naknadu u ukupnom iznosu od 57.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i u stavu četvrtom izreke, kojim su obavezani tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 130.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od padanja u docnju do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi JP „Putevi Srbije“ Beograd je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).
Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz Zakona o eksproprijaciji i Zakona o obligacionim odnosima, navedenim u obrazloženju nižestepenih presuda, usvojen je tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocima solidarno isplate naknadu za faktički eksproprisanu nepokretnost tužilaca, u merama i granicama bliže navedenim u izreci prvostepene presude, koja je bez sprovedenog upravnog postupka eksproprijacije, presecanjem parcele tužilaca i asfaltiranjem puta za prolaz motornih vozila na relaciji Leskovac-Orašac, u površini od 115m2, prešla u javnu svojinu tužene Republike Srbije, a čiji je korisnik i upravljač tuženi JP „Putevi Srbije“ Beograd. Kako su usled izgradnje navedenog puta tužioci onemogućeni da koriste ovaj deo parcele, tuženi su obavezani da im isplate naknadu, u visini prosečne tržišne vrednosti nepokretnosti na datoj lokaciji, utvrđenoj iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, datog i na osnovu podataka o cenama poljoprivrednog zemljišta koje je Poreska uprava utvrđivala za potrebe korisnika eksproprijacija izvođenih u bližoj okolini. Ocenjeni su neosnovanim istaknuti prigovori nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženih, jer je u smislu odredbe člana 10. st. 2. i 7. Zakona javnoj svojini asfaltirani put na parceli tužilaca (državni put drugog reda) dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini tužene Republike Srbije, a tuženi JP „Putevi Srbije“ Beograd, u smislu čl. 7. i 8. Zakona o javnim putevima, obavlja delatnost upravljanja putem, koja između ostalog obuhvata: korišćenje puta, vršenje investitorske funkcije na izgradnji i rekonstrukciji puta, organizovanje i obavljanje stručnih poslova na izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i zaštiti puta idr. Na taj način tužioci su lišeni prava u vezi te parcele, a kako im nije isplaćena naknada, shodno članu 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 58. Ustava Republike Srbije, dosuđena im je tražena naknada kao poseban vid zaštite prava na imovinu, u visini prosečne tržišne vrednosti nepokretnosti na datoj lokaciji.
U takvom slučaju, drugostepeni sud je prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih proizilazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji. Odluke, na koje se tuženi poziva u reviziji, ne odnose se na ocenu nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog u situaciji u kojoj je tuženi korisnik i nosilac prava upravljanja parcelom na kojoj je izgrađen put, kakva je situacija u konkretnom slučaju.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.05.2018. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 10.000,00 dinara. Podneskom od 12.10.2018.godine, tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 57.500,00 dinara, o kojem je odlučeno prvostepenom presudom donetom 12.02.2019. godine. Drugostepena presuda je doneta 04.06.2019. godine.
Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, to revizija tuženog nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća- sudija
Božidar Vujičić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić