Presuda o neosnovanosti zahteva za vraćanje zajma nakon ništavosti ugovora
Kratak pregled
Sud je odbio zahtev tužioca za vraćanje 75.000 evra jer je utvrđeno da je tuženi dug u celosti vratio. Iako je kupoprodajni ugovor utvrđen ništavim, dokazi potvrđuju da je pozajmica izmirena isplatama i izvođenjem građevinskih radova.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 17077/2024
22.01.2026. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovanović Neđo, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milenko Perić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3255/22 od 21.03.2024. godine, u sednici održanoj 22.01.2026. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3255/22 od 21.03.2024. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P 8275/18 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 75.000 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 10.06.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate po Zakonu o zateznoj kamati. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 156.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3255/22 od 21.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom dozvoljenih razloga.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pravilnost pobijane presude, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povrede odredaba parničnog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su dana 09.06.2008. godine, zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti na osnovu kog je tužilac na račun tuženog dana 10.06.2008. godine, preneo iznos od 220.500 evra, a dana 09.09.2008. godine iznos od još 24.500 evra. Nakon toga su sačinili i overili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 20.04.2010. godine, koji je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 261/13 od 29.02.2013. godine, utvrđen ništavim jer je služio za obezbeđenje pozajmice u visini navedenih iznosa. Nakon što je tužilac tuženom uplatio novčani iznos od 220.500 evra, tuženi je istog dana, bez sačinjavanja priznanice, tužiocu vratio iznos od 20.500 evra, a radilo se o iznosu obračunate kamate na pozajmljeni novac. Bez sačinjavanja priznanice, tuženi je tužiocu vratio iznos od 30.000 evra. Uz priznanice od 22.07.2009. godine i 15.09.2009. godine, tuženi je preko tužiočevog brata sada pok. VV tužiocu vratio iznos od 50.000 evra i 120.000 evra. Tuženi je radi vraćanja pozajmice, izvođenjem radova u kući tužiočeve majke i sestre u Crnoj Gori, u vrednosti od 5.000 evra, i u kući tužiočevog oca u Beogradu, u vrednosti između 30.000 i 40.000 evra, vratio učinjenu pozajmicu sa obračunatom kamatom u celosti.
Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili, primenom odredaba članova 104 stav 1, 210 i 557 ZOO da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za vraćanje novčanog iznosa od 75.000 evra koji je tužbom tražen, jer je tuženi vratio pozajmicu u celosti.
Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. Odredbom člana 210. stav 1. istog Zakona, propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Stavom 2. istog člana propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Odredbom člana 557. istog Zakona propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.
U konkretnom slučaju, kako je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 261/13 od 29.2.2013. godine utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji, koji je zaključen među parničnim strankama radi obezbeđenja izvršenja obaveze tuženog iz ugovora o zajmu zaključenog sa tužiocem kao zajmodavcem, te kako je pozajmica vraćena u celosti, a tužilac nije predložio dokaze koji bi doveli u sumnju postojanje činjenica iz kojih proizlazi zaključak da je tuženi izmirio svoje dugovanje u celosti, to je tužbeni zahtev tužioca odbijen. Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.
U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima.
Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.
Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković