Odluka Vrhovnog suda o reviziji u sporu za naknadu štete

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 247/24 od 17.04.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i prvostepena presuda je potvrđena u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 80.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 20.09.2023. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, te je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 186.400,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u celini zbog pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Prethodnom ocenom dozvoljenosti izjavljene revizije protiv presude drugostepenog suda u preinačujućem delu, Vrhovni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tužilje dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20). Međutim, ispitujući pobijanu presudu u ovom delu primenom odredbe člana 408. istog zakona, a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.10/23), Vrhovni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena na poslovima menadžera opšte administracije na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme u privrednom društvu „VV“ DOO, dok tuženi u istom privrednom društvu obavlja poslove menadžera Sektora za ljudske resurse. Tokom 2019. godine, dolazilo je do neprijatnosti između stranaka, a po osnovu rešenja od 13.04.2020. godine tužilja je upućena na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana. Nakon toga, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog viška zaposlenih rešenjem od 03.06.2020. godine koje je tužilja pobijala u radnom sporu koji je pokrenula protiv poslodavca. S obzirom da su tuženom putem telefona od strane nepoznatog lica upućene pretnje zbog toga što je kao ovlašćeno lice – menadžer Sektora za ljudske resurse zadužen za otkaze ugovora o radu zaposlenima, podneo je prijavu policiji dana 11.12.2020. godine, a ujedno ih je informisao i o tome koji radnici su u prethodnom periodu dobili otkaz, kao i to da je jedino sa tužiljom imao nesuglasice, te da je ona povela i radni spor protiv privrednog društva. Ispitujući navode prijave, policija je dana 17.12.2020. godine došla na novo radno mesto tužilje, u teretanu gde se zaposlila po prestanku radnog odnosa, i sa njom je obavila razgovor u prostorijama policije tog dana, kao i 18.12.2020. godine.

S obzirom da su zbog događaja koji je prijavio tuženi policijski službenici dolazili na novo radno mesto tužilje, te da je saslušavana u policiji, trpela je strah za koji je prema stanovištu prvostepenog suda odgovoran tuženi, iz kojih razloga joj je prvostepenom presudom dosuđena pravična novčana naknada u iznosu od 80.000,00 dinara, a za iznos od još 370.000,00 dinara, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, ocenjujući da bi to bilo suprotno svrsi kojoj treba da služi novčana naknada. Svoju odluku zasnovao je na odredbama članova 154. stav 1, 200. i 192. ZOO.

S druge strane, prema stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud je iz činjenica koje su utvrđene, izveo nepravilan zaključak o postojanju uzročno posledične veze između radnje tuženog – izvršene prijave policiji i posledice koju je tužilja trpela u vidu straha, s obzirom da tuženi nije prijavio policiji da je tužilja izvršilac krivičnog dela, tako da nije izneo lažne navode i ne može biti odgovoran za postupanje policijskih službenika u konkretnom slučaju. Zbog toga je odluku prvostepenog suda o dosuđenoj pravičnoj naknadi nematerijalne štete tužilji, preinačio odbijanjem njenog tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete i u ovom delu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno drugostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tuženog za štetu koju je tužilja trpela prema odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedena odredba ustanovljava odgovornost po osnovu krivice- subjektivnu odgovornost (zbog namere ili nepažnje – član 158. ZOO), propisuje da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Da bi postojala odgovornost tuženog za naknadu štete, nužno je da postoji protivpravna radnja tuženog koja prouzrokuje štetu u nematerijalnoj sferi tužilje (protivpravna radnja štetnika, štetna posledica i uzročna veza između štetne radnje i štete).

S obzirom da je u postupku utvrđeno da je tuženi prijavio da je prema njemu izvršeno krivično delo u pogledu čega su policijski službenici dalje postupali utvrđujući ko je učinilac prijavljenog krivičnog dela, iz kog razloga je tužilja i saslušana u policiji, ne postoji protivpravna radnja tuženog koja bi vodila njegovoj odgovornosti pa time ni uzročna veza između radnje tuženog – prijave krivičnog dela izvršenog prema njemu i straha koji je tužilja trpela kritičnom prilikom ( zbog dolaska policijskih službenika na njeno radno mesto i ispitivanja u policijskoj stanici od strane istih povodom ovog događaja), kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Ukazivanje tužilje u reviziji na Ustavom zajemčeno pravo na dostojanstvo ličnosti, odnosno nepovredivost psihičkog integriteta i zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, ne vodi drugačijem zaključku o nepostojanju odgovornosti tuženog kod činjenice da u postupku nije utvrđena protivpravna radnja koja bi bila uzrok štete za tužilju u konkretnom slučaju. S obzirom da kod subjektivne odgovornosti važi princip da svako odgovara u granicama preduzetih radnji, tuženi koji je kao građanin prijavio izvršeno krivično delo, ne može odgovarati za eventualnu štetu koju tužilja trpi zbog postupanja policijskih službenika koji su radi otkrivanja dela i učinioca postupali po prijavi tuženog.

Bez ikakvog uticaja ostaje navod tužilje u reviziji da Krivični zakon predviđa krivično delo lažno prijavljivanje u članu 334. pošto tuženi nije u krivičnom postupku oglašen krivim za izvršenje ovog krivičnog dela u kom slučaju bi parnični sud saglasno odredbi člana 13 ZPP u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti bio vezan za pravnosnažnu krivičnu presudu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 404. ZPP, kojom se pravnosnažna presuda pobija u preostalom delu (u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda kojom je odlučeno o naknadi nematerijalne štete) nisu ispunjeni. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge drugostepenog suda za odluku o neosnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štetu i u preostalom delu, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Primena pravila o odgovornosti po osnovu krivice iz člana 154. stav 1 ZOO, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja i dovoljno je raspravljeno u sudskoj praksi pa ne postoji ni potreba za njenim ujednačavanjem.

S obzirom na izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje izjavljene protiv dela pravnosnažne presude kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odlučeno o naknadi nematerijalne štete, Vrhovni sud je utvrdio da je u ovom delu revizija tužilje nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Pobijanim delom drugostepene presude, potvrđena je prvostepena presuda kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 370.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, koji iznos je ispod iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, zbog čega je revizija tužilje u ovom delu nedozvoljena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković