Odgovornost države za štetu zbog neblagovremenog vraćanja privremeno oduzetog vozila

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca „Elite Invest“ d.o.o. Subotica, koju zastupa Siniša Milić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Visoki savet sudstva – Osnovni sud u Subotici, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3246/19 od 20.11.2019. godine, u sednici veća održanoj 24.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3246/19 od 20.11.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P 1078/2018 od 21.05.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete po osnovu izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja vozila i sticanja zarade, u periodu od 14.09.2012. godine do do 10.11.2015. godine, isplati iznos od 1.382.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.05.2019. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete po osnovu popravke vozila isplati iznos od 72.107,81 dinar sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 21.05.2019. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 1.382.400,00 dinara, računajući od 11.11.2015. godine zaključno sa 20.05.2019. godine, u delu preko dosuđenog iznosa od 1.382.400,00 dinara do traženog iznosa od 1.644.480,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 11.11.2015. godine do isplate, u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 72.107,81 dinar, računajući od 16.06.2017. godine, zaključno sa 20.05.2019. godine, kao i u delu koji se odnosi na naknadu štete po osnovu umanjenja tržišne vrednosti vozila od 352.282,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.11.2015. godine pa do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 206.861,00 dinara, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana padanja u docnju pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene troškove od dana presuđenja pa do dana padanja u docnju, odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3246/19 od 20.11.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Subotici P 1078/2018 od 21.05.2019. godine u usvajajućem delu stava drugog izreke, tako što je snižena naknada dosuđene štete tužiocu na ime izgubljene koristi sa 1.382.400,00 dinara na iznos od 164.400,00 dinara, dok je za razliku iznosa od 1.218.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.05.2019. godine do isplate, tužbeni zahtev odbijen, kao i u stavu petom izreke presude, tako što su sniženi troškovi postupka dosuđeni tužiocu sa 206.861,00 dinar na iznos od 75.784,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom pobijanom delu potvrđena je prvostepena presuda. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca izjavljena protiv preinačujućeg dela drugostepene odluke je dozvoljena, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nije bilo uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je preduzeće sa sedištem u Subotici koje se bavi taksi uslugama i iznajmljivanjem vozila iz svog voznog parka. Vozilo marke „Opel Astra classic“, registarskih oznaka SU ..TH, služilo je tužiocu u cilju obavljanja registrovane delatnosti i sticanje profita izdavanjem u dnevni ili višednevni zakup taksistima, od momenta pribavljanja istog 15.11.2011. godine sve do 14.09.2012. godine, kada je vozilo, koje je tužilac izdao trećem licu u zakup, oduzeto zakupcu od starne Uprave granične policije u Subotici, zbog postojanja osnovane sumnje da je tim vozilom izvršeno krivično delo prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. KZ RS u vezi člana 33. KZ RS. Protiv zakupca vozila pokrenut je krivični postupak ali je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Subotici K 151/12 od 25.03.2015. godine, u odnosu na zakupca, od koga je vozilo oduzeto, optužba odbijena. Od momenta oduzimanja vozila zakupcu, kao i tokom krivičnog postupka, tužilac se u više navrata obraćao Upravi granične policije, Osnovnom javnom tužilaštvu i sudu sa zahtevom da mu se vozilo vrati, u cilju sprečavanja nanošenja finansijskih gubitaka tužiocu, jer mu je vozilo bilo neophodno za rad. Tužilac se i nakon pravnosnažnosti krivične presude, obratio sudu sa zahtevom za vraćanje predmetnog vozila dana 18.06.2015. godine. Međutim, vozilo mu je vraćeno rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv 490/15 od 02.11.2015. godine sa oštećenjima, o čemu je sačinjena potvrda o vraćenim predmetima u kojoj je konstatovano da se zbog dužine trajanja krivičnog postupka vozilo ne nalazi u voznom stanju, na šta su, najverovatnije, uticali vremenski uslovi dok se vozilo nalazilo u kamerama obezbeđenom krugu RC Subotica. Za popravku vozila tužilac je potrošio ukupno 72.107,81 dinara. Veštačenjem je utvrđena izgubljena korist za tužioca na ime izdavanja vozila u zakup, po principu obračuna na bazi vrednosti jednodnevnog zakupa tog vozila po ceni od 1.200,00 dinara po danu za ceo period oduzimanja.

Prvostepeni sud je primenom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i 172. Zakona o obligacionim odnosima, odbio kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene, pa je saglasno članu 155, 185, 186. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženu da tužiocu na ime izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja vozila i sticanja zarade, u periodu od 14.09.2012. godine do 10.11.2015. godine, isplati iznos od 1.382.400,00 dinara, kao i iznos od 72.107,81 dinar na ime naknade štete po osnovu popravke vozila, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je dosuđenu naknadu na ime izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja vozila i sticanja zarade u iznosu od 1.382.400,00 dinara umanjio i obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 164.400,00 dinara, dok je u preostalom delu, za iznos od 1.218.000,00 dinara odbio tužbeni zahtev tužioca. Ovo smatrajući da tužiocu pripada naknada na ime izgubljene koristi samo za period od 18.06.2015. godine, kada se tužilac prvi put nakon pravnosnažnosti krivične presude obratio sudu sa zahtevom za vraćanje vozila do 02.11.2015. godine, kada je doneto rešenje Osnovnog suda u Subotici Kv 490/15 od 02.11.2015. godine kojim je udovoljeno njegovom zahtevu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prema oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiocu, na ime izgubljene koristi, isplati iznos od 164.400,00 dinara, za period od 18.06.2015. godine do 02.11.2015. godine, koliko zahtevu tužioca za vraćanje vozila nije udovoljeno, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuju državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Iz navedenih odredbi proizilazi da je osnovna pretpostavka odgovornosti tužene protivpravnost - nezakonit ili nepravilan rad. Nezakonitim se smatra svaki akt, odnosno radnja koji su protivni pravnim normama, dakle postupanje koje je protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, ili propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima nekog lica.

U konkretnom slučaju, putničko motorno vozilo, u vlasništvu tužioca, privremeno je oduzeto za potrebe krivičnog postupka koji je vođen protiv trećeg lica koje je bilo u posedu tog vozila po osnovu ugovora o zakupu, a zbog postojanja osnovane sumnje da je predmetno vozilo korišćeno za izvršenje krivičnog dela iz člana 350. stav 2. KZ RS. Oduzimanje vozila od strane organa tužene izvršeno u skladu sa važećim pozitivno-pravnim propisima Republike Srbije i to članom 350. stav 2. i 5. KZ RS i članom 147. stav 1. ZKP. Prema odredbi člana 350. stav 2. KZ RS ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina. Prema stavu 5. istog člana sredstva namenjena ili upotrebljena za izvršenje dela iz st. 1. do 3. ovog člana oduzeće se. Odredbom člana 147. stav 1. ZKP propisano je da predmete koji se po Krivičnom zakoniku moraju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, organ postupka će privremeno oduzeti i obezbediti njihovo čuvanje. Polazeći od citiranih odredbi zakona, po stanovištu Vrhovni kasacioni sud, jasno je da nezakonitog postupanja organa tužene u pogledu oduzimanja predmetnog vozila kao predmeta izvršenja krivičnog dela nema, jer je odluka o oduzimanju vozila doneta u skladu sa navedenim zakonskim odredbama.

Međutim, odredbom člana 151. stav 1. ZKP propisano je da će se predmeti koji su u toku postupka privremeno oduzeti, vratiti držaocu ako prestanu razlozi zbog kojih su predmeti privremeno oduzeti, a ne postoje razlozi za njihovo trajno oduzimanje (član 535.). Iz toga dalje sledi da se u konkretnom slučaju nepravilnost u postupanju organa tužene, i pored činjenice što je postupak oduzimanja vozila zasnovan na zakonu, ogleda u činjenici da vozilo nije vraćeno tužiocu u momentu kada je otpao osnov oduzimanja, odnosno nakon pravnosnažnosti krivične presude kojom je optužba protiv zakupca vozila odbijena. Po stanovištu ovog suda, tek od podnošenja zahteva za vraćanje vozila, a nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, koji nije rezultirao trajnim oduzimanjem vozila, nastaje obaveza vraćanja vozila na strani državnih organa, odnosno građanskopravna odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog nemogućnosti korišćenja vozila.

S toga je pravilno drugostepeni sud ocenio da tužiocu ne pripada naknada po osnovu izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja vozila i sticanja zarade za ceo period koliko mu je vozilo bilo oduzeto, već samo za period od podnošenja zahteva 18.06.2015. godine nakon pravnosnažnosti krivične presude, pa do donošenja rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv 490/15 od 02.11.2015. godine, kojim je udovoljeno njegovom zahtevu, jer su organi tužene bili obavezni da u kratkom roku vrate vozilo tužiocu, s obzirom da su prestali razlozi zbog kojih je vozilo privremeno oduzeto, a nisu postojali razlozi za njegovo trajno oduzimanje.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je neosnovanim ocenio navode revizije kojima tužilac pobija drugostepenu odluku ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odučio je kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, ovaj sud je odbio njegov zahtev za naknadu troškova na ime sastava revizije, zbog čega je saglasno članu 165. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić