Presuda Vrhovnog suda o naknadi štete zbog lekarske greške i teretu dokazivanja

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 135/2023 od 23.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Višeg suda u Prokuplju P 12/22 od 29.11.2022. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Prokuplju P 12/22 od 29.11.2022. godine u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.015.299,24 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2022. godine do isplate i na ime kapitalizirane rente iznos od 6.964.620,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 177.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile reviziju. Tužilja je reviziju izjavila protiv preinačujućeg dela presude, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Tužena je izjavila reviziju protiv presude u potvrđujućem delu zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu, u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se 02.04.2018. godine javila tuženoj radi operacije katarakte na desnom oku, koja je trebalo da bude izvršena 04.04.2018. godine. Pre početka intervencije, a nakon aplikacije periburalne anestezije od strane ordinirajućeg lekara, tužilja je osetila jak iznenadni bol, nakon čega je došlo do pada vidne oštrine na desnom oku. Tužilja je odmah upućena na Kliniku za očne bolesti Kliničkog centra Niš, gde je izvršeno snimanje desnog oka i utvrđeno krvarenje, kao i ablacija mrežnjače i sudovnjače. Nakon date terapije, a zbog pogoršanja kontrolnih nalaza i nemogućnosti operativnog zahvata na toj klinici, tužilja je hitno upućena na Kliniku za očne bolesti KC Srbije, radi hirurškog lečenja. Tužilja je primljena na ovu kliniku 06.04.2018. godine. Dana 20.04.2018. godine, izvršena je operacija ugradnje veštačkog sočiva u desno oko, a potom 23.04.2018. godine, operacija vitrektomije kroz pars plana beonjače desnog oka sa retinotomijom i retinektomijom i instalacijom silikonskog ulja u desno oko. Iz bolnice je otpuštena 24.04.2018. godine. Operativni i postoperativni tok je protekao uredno i bez komplikacija. Prema nalazu i mišljenju veštaka Zavoda za sudsku medicinu u Nišu, tužilja je pretrpela tešku telesnu povredu u vidu gubitka vida na desnom oku. Mišljenje ustanove je da je lekar tužene, prilikom davanja anestezije pred operaciju, upotrebio adekvatno sredstvo, ali na neadekvatan način, usled čega je došlo do penetracije (proboja) očne jabučice sa svim naknadnim posledicama i komplikacijama, tako da postoji direktna uzročno-posledična veza između izvršene medicinske procedure i proboja zida desne očne jabučice sa nastankom trajno zaostalih posledica. Usled ove povrede tužilja je trpela fizičke bolove, strah, duševne bolove zbog naruženosti srednjeg stepena a nastupilo je umanjenje životne aktivnosti koje je trajne prirode i iznosi 40%. Tužilja je u trenutku povređivanja bila stara 52 godine. Prema iskazima tužilje i svedoka – supruga i ćerke, tužilja se pre povređivanja sa suprugom bavila poljoprivredom, kao hranitelj je brinula o dve devojčice i obavljala je redovne poslove u domaćinstvu, što je sada. zbog pretrpnjene povrede, onemogućena da radi. Uzimajući kao parametre u obzir visinu hraniteljske naknade, prosečnu neto zaradu u RS za poslove poljoprivrede i domaćinstva, kao i iznos invalidske penzije koju tužilja ostvaruje, veštak je iznos materijalne štete koju tužilja trpi utvrdio u iznosu od 2.015.299,24 dinara, za period od dana povređivanja do dana veštačenja i u iznosu od 6.964.620.834,00 dinara na ime kapitalizirane rente, obračunate do 70 godine života tužilje, za koji period bi tužilja mogla da obavlja napred navedene poslove.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zaključivši da postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilja pretrpela usled stručnih propusta u radu zaposlenog kod tužene, primenom člana 170. i 171. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je odlučujući o materijalnoj šteti – izgubljenoj zaradi i renti zbog nastale telesne povrede usvojio tužbeni zahtev za naknadu izgubljene zarade i isplatu kapitalizirane rente, na osnovu člana 188. ZOO.

Drugostepeni sud je preinačio pobijanu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete uz obrazloženje da tužilja nije pružila relevantne dokaze u smislu člana 231. stav 2. ZPP, o postojanju i visini ovog vida štete.

Po stanovištu Vrhovnog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda je pravilan. Naime, iako je u postupku dokazala osnov tužbenog zahteva, tužilja je propustila da predloži adekvatne dokaze na okolnost postojanja i visine materijalne štete.

Odredbom člana 195. ZOO, u stavu prvom, propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a prema stavu 2. ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Odredbom člana 178. istog zakona, propisano je da u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se po pravilu određuje, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme (stav 1); novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo (stav 2); poverilac ima pravo da zahteva potrebno obezbeđenje za isplatu rente, osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi bilo opravdano (stav 3); ako dužnik ne pruži obezbeđenje koje sud odredi, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota čija se visina određuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života, uz odbitak odgovarajućih kamata (stav 4); iz ozbiljnih uzroka, poverilac može i u drugim slučajevima zahtevati, odmah ili docnije, da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota (stav 5).

U konkretnom slučaju, tužilja je svoj zahtev za isplatu izgubljene zarade i rente, koju traži u jednokratnom, odnosno kapitaliziranom iznosu, zasnovala na tvrdnji da je zbog telesne povrede onemogućena u sticanju zarade u onom obimu koji je sticala pre povređivanja skrivljenog od strane tuženog.

Radna sposobnost je sposobnost pojedinca za obavljanje posla koji se može valorizovati na tržištu rada. Od stepena umanjenja radne sposobnosti i od visine zarade očekivane po redovnom toku stvari nakon nastalog umanjenja radne sposobnosti, zavisi visina štete koju oštećeno lice trpi. Tužilja jeste dokazala osnov odgovornosti tuženog za nastalu štetu, ali ne i visinu materijalne štete, odnosno nije dokazala činjenice na osnovu kojih bi se ta visina mogla utvrditi a što je bila njena obaveza shodno članu 220. ZPP. Naime, svoje tvrdnje o postojanju i visini štete tužilja je trebalo da dokaže odgovarajućim ispravama a pre svega rešenjem Centra za socijalni rad o hraniteljstvu, dokazima o strukturi i visni poljoprivrednog gazdinstva i delatnostima u oblasti poljoprivrede kojom se tužilja bavila, a koje dokaze tužilja nije priložila. Dokaz veštačenjem izveden putem veštaka aktuara, nije dovoljan jer je veštak mišljenje zasnovala samo na tvrdnjama tužilje a bez pomenutih dokaza, što je veštak jasno istakla u svom nalazu i mišljenju. Ovo sve tim pre što je u rešenju drugostepenog suda kojim je ukinuta prethodno dpneta odluka u ovom postupku, jasno ukazano na činjenice u vezi sa materijalnom štetom i njenom visinom koje treba razjasniti u ponovnom postupku, ali tužilja, i pored toga, na okolnost utvrđivanja tih činjenica nije predložila niti priložila dokaze.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je obaveza suda bila da, ukoliko je smatrao da nema dokaza, otvori raspravu i upotpuni činjenično stanje. Ovo stoga, što je shodno članu 7. ZPP, obaveza parničnih stranaka da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (stav 1), a stavom 2. iste odredbe je propisano da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano. Pozivanje revidenta na to da je odgovarajuće dokaze i to rešenje o hraniteljstvu, podatke o nepokretnostima koje tužilja poseduje,kao i rešenje o invalidskoj penziji, dostavila sudskom veštaku, je bez uticaja. Ovo stoga što je sudski veštak u nalazu i mišljenju konstatovala da takvih dokaza nema, a pre svega iz razloga što je obaveza stranke j da dokaze dostavi sudu a ne sudskom veštaku.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava i pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja, i za odluku su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Predmet tražene zaštite, u potvrđujućem delu, je naknada nematerijalne štete koju tužilja trpi usled pretrpljene povrede koju je skrivio zaposleni tužene, odnosno zbog lekarske greške. Pobijana odluka doneta je primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje o postojanju propusta u lečenju tužilje od strane tuženog i o intenzitetu i trajanju fizičkih bolova i straha, te duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti. Ukazivanje tuženog na pogrešnu primenu materijalnog prava nije od uticaja, jer za primenu instituta posebne revizije nije od značaja svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje, već samo ona koja je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenja standarda pravično suđenja što ovde nije slučaj jer je odluka doneta s obzirom na činjenice utvrđene u konkretnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužbu radi naknade neimovinske štete tužilja je podnela 23.02.2021. godine, a vrednost predmeta spora u pobijanom delu je 2.700.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kome vrednost predmeta spora pobijanog potvrđujućeg dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke, doneo primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković