Presuda Vrhovnog suda o utvrđivanju prava svojine nakon rehabilitacije pretka

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 644/24 od 11.04.2024. godine, žalba tužilje je usvojena, žalba tuženog je odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen i utvrđeno da je tužilja vlasnik u još 3/8 dela (ukupno 6/8) na nepokretnostima opisanim u stavu prvom izreke prvostepene presude, tuženi je obavezan da trpi da se tužilja uknjiži u javnom registru nepokretnosti na ovim nepokretnostima kada se za to steknu uslovi, a potvrđena u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen i odlučeno o troškovima postupka. Tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka od 136.300,00 dinara, a zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga propisanih Zakonom o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije ne konkretizuju se druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se po članu 407. stav 1. tač. 2. i 3. ZPP revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, deda tužilje BB je na osnovu kupoprodajnog ugovora od 21.03.1930. godine stekao u svojinu kuću i plac u ..., na adresi ... ..., a predmet parnice je utvrđenje prava svojine tužilje na delu ove nepokretnosti, koja se aktuelno nalazi na adresi ... ... BB je živeo sa drugom suprugom VV i ćerkom iz tog braka GG, rođenom 1928. godine, udatom ..., do smrti 1944. godine. Nepokretnost je u celosti sa imena pokojnog BB konfiskovana rešenjem nadležnog organa od 24.05.1946. godine, zbog njegove nacionalne pripadnosti, ali su u spornoj kući i nakon tog vremena nastavile da žive njegova supruga i ćerka. BB je iz prvog braka imao troje dece. Zaključkom Sreskog suda od 10.06.1947. godine za naslednike pokojnog BB oglašeni su supruga VV u 4/8 delova, kao i četvoro dece na po 1/8 delova. Tužilja je 1961. godine rođena u ovoj kući i u njoj do danas živi. Babu tužilje VV nasledila je njena ćerka GG, majka tužilje, na čiji predlog je doneto pravnosnažno rešenje suda od 26.11.2013. godine, kojim je rehabilitovan pok. BB i utvrđeno da je ništavo rešenje o konfiskaciji njegove imovine od 24.05.1946. godine, kao i da su ništave sve pravne posledice tog rešenja. Majka tužilje inicirala je zatim i postupak za vraćanje oduzete imovine, pa je na osnovu rešenja Agencije za restituciju njoj u svojinu vraćena ¼ dela nepokretnosti. Preostala suvlasnička pripadnost je predmet ove parnice. Deca iz prvog braka pok. BB, koja su oglašena naslednicima na po 1/8 dela zaostavštine, nisu podnela zahtev za vraćanje oduzete imovine, niti tužilja zna da li su oni živi i da li imaju naslednike. Prema aktuelnom upisu u javnoj evidenciji nepokretnosti na spornim nepokretnostima upisana je tužilja ( rođena 1961. godine), po pravnom osnovu nasleđa majke GG na ¼ dela, dok je na preostaloj pripadnosti od ¾ dela upisana javna svojina tuženog Grada.

Sa polazištem na činjenične navode tužbe da je donošenjem rešenja o rehabilitaciji otpao pravni osnov podržavljenja spornih nepokretnosti, da supruga i ćerka iz drugog braka, čiji je naslednik tužilja nikada nisu faktički deposedirane, kao i da su sve vreme bile u mirnom posedu nepokretnosti, prvostepeni sud je presudu o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva zasnovao na odredbama člnova 3, 20, 28. i 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Po stanovištu tog suda, pravni prethodnici tužilje, odnosno tužilja nisu u savesnom posedu celih nepokretnosti, imajući u vidu utvrđenu činjenicu da su odlukom nadležnog suda donetom 1947. godine za naslednike pok. BB oglašene supruga u 4/8 delova, te četvoro dece u po 1/8 dela. Majka tužilje GG nasledila je 4/8 dela svoje majke VV, a tužilja celokupnu majčinu pripadnost od 5/8 dela, pa je u navedenom delu tužilja vlasnik nepokretnosti po pravnom osnovu nasleđa. Preostala suvlasnička pripadnost od 3/8 dela pripada u nasleđe deci iz prvog braka pok. BB, pa imajući u vidu činjenicu da su pravni prethodnici tužilje bili učesnici ostavinskog postupka i da im je bila poznata sadržina ostavinskog rešenja, oni nisu savesni držaoci cele nepokretnosti, pa nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine na ovim suvlasničkim delovima po pravnom osnovu održaja.

Po stanovištu drugostepenog suda, nepravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio deo postavljenog tužbenog zahteva. Donošenjem pravnosnažnog rešenja o rehabilitaciji otpao je pravni osnov konfiskacije celih spornih nepokretnosti, pa je otpao i osnov upisa prava javne svojine Grada Novog Sada na 3/8 dela nepokretnosti, za koji deo je prvostepeni sud odbio postavljeni tužbeni zahtev. Drugostepeni sud se pozvao na praksu Ustavnog suda izraženu u odlukama Už 4262/19 od 28.10.2021. godine i Už 6267/18 od 18.11.2021. gdine, po kojoj nasledniku koji je podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine pripada pravo na povraćaj celokupne imovine, pošto ovo pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika, pa je bez značaja činjenica što preostali zakonski naslednici nisu podneli zahtev za vraćanje oduzete imovine. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u celosti usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

Vrhovni sud prihvata pravne razloge nižestepnih sudova u delu utvrđenja suvlasništva tužilje na 3/8 delova spornih nepokretnosti, ali ne i razloge na kojima je drugostepeni sud zasnovao presudu u delu kojim je usvojio žalbu tužilje i preinačio prvostepenu presudu.

Prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 ... „Službeni glasnik RS“, br. 115/05) pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem; pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20); savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4); pravo svojine na stvar stiče se nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno (član 36); državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova; savesnost državine se pretpostavlja (član 72. st. 2.i 3).

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 153/20) propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju posle 09.03.1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu; ovaj zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1); odredbe ovog zakona primenjuju se i na imovinu koja je konfiskovana posle 09.03.1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom (član 6. stav 1); zahtev se podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva agencije iz člana 40. stav 2. ovog zakona na web sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija; lice iz člana 6. stav 1. ovog zakona je u obavezi da uz zahtev priloži i pravnosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji, odnosno dokaz da je podnelo zahtev za rehabilitaciju (član 42. st. 1. i 6); agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenjem kojim utvrđuje korisnika, imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje, visinu osnovice obeštećenja i akontacije iz člana 37. ovog zakona, obveznika, način i rokove za izvršavanje utvrđenih obaveza (član 47. stav 1); protiv prvostepenog rešenja iz člana 47. ovog zahteva, podnosilac zahteva, obveznik i Republički javni pravobranilac mogu izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za poslove finansija, kao drugostepenom organu, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja; protiv drugostepenog rešenja može se pokrenuti upravni spor (član 48. st. 1. i 3).

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da je pravnosnažno rešenje o rehabilitaciji bilo uslov za donošenje pozitivne odluke Agencije za restituciju u postupku za vraćanje konfiskovane imovine po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Činjenično je razjašnjeno da je postupajući po zahtevu pokojne majke tužilje GG Agencija za restituciju donela rešenje kojom joj je vraćena u svojinu ¼ dela spornih nepokretnosti, te da je ta odluka državnog organa osnov za upis suvlasništva majke tužilje, odnosno tužilje po pravnom osnovu nasleđa na ¼ dela spornih nepokretnosti.

Predmet ovog postupka pred redovnim sudom, koji je iniciran 28.12.2021. godine i sporovden po pravilima iz člana 1. Zakona o parničnom postupku, je utvrđenje prava svojine tužilje na preostale ¾ dela nepokretnosti, koji suvlasnički deo je i nakon sprovođenja rešenja Agencije za restituciju, po javnoj evidenciji nepokretnosti u javnoj svojini tuženog Grada Novog Sada. Za postupanje po postavljenom tužbenom zahtevu merodavni materijalnopravni okvir sadržan je u Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, čije odredbe je prvostepeni sud pravilno primenio, kada je na osnovu člana 36. tužilji priznao suvlasničku pripadnost po donetim rešenjima o nasleđivanju. Naime, tužilja je oglašena kao jedini zakonski naslednik svoje pokojne majke, koja je pokrenula ovu parnicu, a koja je po sopstvenom pravu i pravu svoje majke oglašena za zakonskog naslednika na zaostavštini pokojnog BB na ukupno 5/8 delova. Preostalu suvlasničku pripadnost nasledilo je njegovo troje dece iz prvog braka. Tužilja po pravnom osnovu nasleđa nije legitimisana da zahteva utvrđenje prava svojine na navedenoj suvlasničkoj pripadanosti, već ovo pravo u odnosu na tuženi Grad mogu isticati jedino oglašeni zakonski naslednici. Pošto su baba, odnosno majka tužilje bile učesnice ostavinskog postupka iza pokojnog BB, njima je bio poznat krug zakonskih naslednika i sadržina ostavinskog rešenja, pa činjenica da su one i pored toga što je nepokretnost konfiskovana bile u njenom faktičkom posedu, ne čini ih savesnim držaocima cele nepokretnosti. Naime, državina celih spornih nepokretnosti od strane suvlasnika u konkretnom slučaju, zbog odsustva savesnosti nema kvalitet koji bi protekom vremena mogao dovesti do sticanja prava svojine po pravnom osnovu održaja na suvlasničkoj pripadnosti lica koja nisu bila u posedu nepokretnosti.

Praksa Ustavnog suda, na koju se poziva drugostepeni sud odnosi se na primenu odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u upravnom postupku, u kome zakonitost konačne odluke upravnog organa ispituje Upravni sud. Prema utvrđenom činjeničnom stanju postupak koji je sproveden po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju okončan je vraćanjem prava susvojine pokojnoj majci tužilje na ¼ dela spornih nepokretnosti, tužbom nisu pruženi podaci da se pokojna majka koristila pravnim lekovima u svrhu vraćanja prava svojine na celim nepokretnostima iz razloga što preostali zakonski naslednici nisu podneli zahtev za restituciju, pa je pravno shvatanje vezano za tumačenje odredbi o aktivnoj legitimaciji u upravnom postupku za vraćanje oduzete imovine bez uticaja na sporni pravni odnos koji se raspravlja po pravilima materijalnog prava sadržanim u Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu prvom izreke doneta je na osnovu odredbe člana 416. stav 1, a u stavu drugom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 162. i 154. ZPP, odlučeno je o troškovima nastalim u postupku po izjavljenim pravnim lekovima. Stranke nisu postigle uspeh u žalbenom postupku, pa je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove nastale povodom izjavljenih žalbi. Tuženi je postigao uspeh u revizijskom postupku, pa mu je kao opravdan priznat trošak na ime nagrade za sastav revizije u opredeljenom iznosu od 67.500,00 dinara, u skladu sa važećom Advokatskom tarifom.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

amenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković