Presuda Vrhovnog suda o sticanju prava svojine putem vanrednog održaja

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1118/2023 od 23.05.2023. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužilja i potvrđena presuda Osnovnog suda u Aleksincu P 471/19 od 23.12.2019. godine, koja je ispravljena rešenjem od 10.06.2022. godine, u stavu prvom izreke u delu koji se odnosi na priznanje pravne važnosti pismenog, od strane suda neoverenog, ugovora o kupoprodaji od 03.06.1984. godine i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i stavovima trećem i četvrtom izreke, tako što je utvrđeno da tužilje imaju pravo svojine na po 1/2 od kp. br. 230, površine 0.09,03 ha, potes „Selo“, njiva prve klase, koja se vodi po pl. br. 39 KO ..., kao zakonske naslednice pok. ĐĐ biv. iz ..., što su tuženi dužni da priznaju i trpe da tužilje ovo svoje pravo upišu u katastrske i ostale javne knjige i tuženi obavezani da tužiljama solidarno naknade troškove parničnog postupka od 152.550,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi VV i GG su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. U vezi člana 40Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. ĐĐ (pravni prethodnik tužilja) i sada pok. II (pravni prethodnik sada pok. EE, čiji su pravni sledbenici tuženi VV i ZZ), izvršili su podelu kp.br. 230 KO ..., ukupne površine 19,03 ari, tako što je pok. ĐĐ pripalo 9 ari, nakon čega je sačinjen ugovor, koji je overen pred Opštinskim sudom u Aleksincu pod Ov.br. 414/70 od 09.10.1970. godine. Presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Aleksincu P 365/81 od 20.03.1981. godine, sada pok. II je priznao pravo svojine sada pok. ĐĐ na delu kp.br. 230 u površini od 10 ari. Sada pok. ĐĐ, kao kupac i sada pok. EE, kao prodavac zaključili su ugovor od 03.06.1984. godine, koji nije overen od strane nadležnog organa, a čiji predmet je 9 ari parcele, pri čemu nije označen broj katastarske parcele, kao ni katastarska opština u kojoj se nalazi. Utvrđeno je da sada pok. ĐĐ nije bio upisan u javnim knjigama kao nosilac prava svojine, da je do svoje smrti nesmetano držao i koristio celu kp. br. 230 KO ..., a nakon njegove smrti predmetnu parcelu nastavila je nesmetano da koristi tužilja BB sve do 2010. godine, kada je sada pok. EE tužiljama osporila to pravo, nakon čega tužilje tu parcelu više nisu držale i koristile.

Sada pok. EE, kao prodavac i sada pok. ŽŽ (čiji je pravni sledbenik tuženi GG), kao kupac, zaključili su Ugovor o kupoprodaji, koji je overen pred Osnovnim sudom u Nišu pod Ov. br. 18536/2012 od 23.07.2012. godine, čiji predmet je bila kp. br. 230. Utvrđeno je da je u LN br. 305 KO ..., predmetna parcela upisana kao privatna svojina ŽŽ sa udelom 1/1, kao i to da tuženi GG drži predmetnu parcelu od momenta zaključenja navedenog ugovora o kupoprodaji i dalje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, primenom odredbi članova 33. i 41. stavovi 1. i 2. Zakona oosnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), nalazeći da je pravni prethodnik tuženog GG, sada pok. ŽŽ, stekao predmetnu parcelu na osnovu teretnog pravnog posla - ugovora o kupoprodaji koji je overen od strane suda i da je tuženi GG, kao pravni sledbenik, stupio u sva njegova prava kao naslednik, dok pravni prethodnik tužilja, s obzirom da nije bio upisan u javnim knjigama kao nosilac prava svojine, nije mogao postati formalni vlasnik dela parcele po osnovu kupoprodaje. Zaključio je da ugovor o kupoprodaji iz 2012. godine proizvodi pravno dejstvo, zbog čega se ne može izvršiti konvalidacija ugovora iz 1984. godine, ocenivši da je iz tih razloga neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužilja tražile da se poništi ugovor iz 2012. godine, kao i zahtev da se konvalidira ugovor iz 1984. godine.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo pravno stanovište prvostepenog suda u pogledu toga da nisu ispunjeni uslovi da se izvrši konvalidacija ugovora o kupoprodaji iz 1984. godine, kao i da nisu ispunjeni uslovi da se poništi ugovor o kupoprodaji iz 2012. godine. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u delu kojim su tužilje tražile da se utvrdi da imaju pravo svojine na po ½ na predmetnoj parceli, nalazeći da, s obzirom na činjenicu da je pravni prethodnik tužilja, na osnovu presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Aleksincu P 365/1981 od 20.03.1981. godine, bio vlasnik 10 ari predmetne parcele, kao i da je bio savesni držalac preostale površine od 9 ari, a koju je držao na osnovu ugovora o podeli iz 1970. godine i na osnovu ugovora o kupoprodaji iz 1984. godine, da je istu nesmetano držao i koristio sve do svoje smrti, a nakon njegove smrti istu su nastavile nesmetano da koriste tužilje, kao savesni držaoci, što činile sve do 2010. godine, kada im sada pok. EE osporila njihova stvarna prava na predmetnoj parceli, zaključio da su tužilje stekle pravo svojine na predmetnoj parceli pre zaključenja spornog ugovora iz 2012. godine, te stoga sada pok. EE u momentu zaključenja ovog ugovora nije bila nosilac prava svojine na predmetnoj parceli, te da je raspolagala nepokretnošću koje nije bila u njenom vlasništvu, što navedeni ugovor čini ništavim, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u delu kojim su tužilje tražile da se utvrdi da imaju pravo svojine na po ½ na predmetnoj parceli.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu ostvar održajem protekom 10 godina, a stavom 4. istog člana da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu ostvar održajem protekom 20 godina. Odredbom člana 30. stav 1. istog zakona, propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, a stavom 2. istog člana da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar, kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. Odredbom člana 72. stav 2. istog zakona propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a stavom 3. istog člana da se savesnost državine pretpostavlja.

Odredbom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.

Saglasno navedenom, u pojmu ugovora o prodaji nije određeno da je prodavac vlasnik već da je njegova obaveza da pravo svojine prenese na kupca i da prodatu stvar u tu svrhu preda. Kako ugovor o prometu nepokretnosti, sam po sebi, nema translativno dejstvo, ali je uz ispunjenje drugih pravnih činjenica, zaključenje ugovora neophodno da bi se svojina stekla. Zaključenju ugovora o prometu nepokretnosti prenosilac i pribavilac moraju pristupiti savesno, da zaključenjem ovog ugovora mogu ostvariti cilj koji su obostrano hteli, a to je da prenosilac prenese pravo svojine, a da ga sticalac stekne. Zakon o prometu zemljišta i zgrada („Službeni list SFRJ“, br. 43/65 i 17/67) u članu 9. je propisivao da ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na zemljištu ili zgradi mora biti zaključen u pismenoj formi, što je prema utvrđenom činjeničnom stanju ispoštovano. Te zakonske odredbe ne propisuju uknjiženje kupljene nepokretnosti kao uslov punovažnosti pravnog posla, a overa ugovora o prometu nepokretnosti propisana je tek Zakonom o prometu nepokretnosti (Službeni glasnik br. 15/74 i 14/77). Pravna sankcija u slučaju neuknjiženja utvrđena je članom 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/1980, 36/1990, „Službeni list SRJ“, br. 29/1996), kojim je propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu. Međutim, za ocenu dejstva pravnih poslova koji su zaključeni ranije i bez upisa u javnu knjigu, a s tim u vezi i sticanja prava na nepokretnosti od značaju su i drugi principi, savesnost i poštenje, stupanje u državinu, realizacija ugovora i slično.

U konkretnom slučaju, sada pok. ĐĐ (pravni prethodnik tužilja) i sada pok. II (pravni prethodnik sada pok. EE, čiji su pravni sledbenici tuženi VV i ZZ), izvršili su podelu predmetne parcele (površine 19,03 ari), tako što je pok. ĐĐ pripalo 9 ari, nakon čega je sačinjen ugovor, koji je overen pred Opštinskim sudom u Aleksincu 09.10.1970. godine, da je presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Aleksincu od 20.03.1981. godine, sada pok. II je priznao pravo svojine sada pok. ĐĐ na delu kp.br. 230 u površini od 10 ari. Sada pok. ĐĐ, kao kupac i sada pok. EE, kao prodavac zaključili su ugovor od 03.06.1984. godine, koji nije overen od strane nadležnog organa, a čiji predmet je 9 ari parcele. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da je pravni prethodnik tužilja bio savesni držalac preostale površine od 9 ari na predmetnoj parceli, koju je držao na osnovu ugovora o podeli iz 1970. godine i na osnovu ugovora o kupoprodaji iz 1984. godine, da je istu nesmetano držao i koristio sve do svoje smrti, a nakon njegove smrti istu je nastavila nesmetano da koristi tužilja BB, kao savesni držalac, što je činila do 2010. godine. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je tužiljama tek 2010. godine sada pok. EE osporila njihova stvarna prava na predmetnoj parceli, to su ispunjeni su uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje susvojine održajem, jer je pravni prethodnik tužilja, a zatim i tužilje, u savesnoj državini sporne parcele duže od 20 godina. Kako su tužilje stekle pravo susvojine na predmetnoj parceli pre zaključenja spornog ugovora iz 2012. godine, stoga sada pok. EE u momentu zaključenja ovog ugovora nije bila nosilac prava svojine na predmetnoj parceli, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ističe da tužilja AA nikada nije bila u državini predmetne parcele, zbog čega joj nije moglo biti priznato pravo svojine na udelu od ½ na predmetnoj parceli. Naime, odredbom člana 211. ZPP, propisano je da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa (stav 1), o nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (stav 3). Dakle, suparničarstvo je procesnopravna kategorija, po pravilu fakultativna. Međutim, postoji nužno suparničarstvo, kod koga tužilac, ako želi da njegova tužba bude ocenjena kao dopuštena, mora zasnovati suparničarstvo i tužbom obuhvatiti sve subjekte koji su učesnici određenog materijalnopravnog odnosa. Takvi materijalnopravni odnosi moraju se rešavati jedinstveno i ovlašćenje na raspolaganje pripada svim učesnicima pravnog odnosa zajednički, pa odsustvo jednog učesnika u parnici predstavlja nedostatak procesnopravne legitimacije za vođenje parnice. U konkretnom slučaju, tužilje, kao nužni i jedinstveni suparničari, postavljenim tužbenim zahtevom traže da se utvrdi da imaju pravo svojine na po 1/2 od kp. br. 230, površine 0.09,03 ha, potes „Selo“, njiva prve klase, koja se vodi po pl. br. 39 KO ..., kao zakonske naslednice pok. ĐĐ biv. iz ... .

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je primenom odredaba člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković