Odgovornost države za imovinsku štetu zbog nemogućnosti naplate komercijalnog potraživanja

Po oceni Vrhovnog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20 i 10/2023), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac ne ukazuje određeno na bitne povrede postupka iz odredabe člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnim odnosima sa privrednim društvom „Papir promet eskport-import“ doo Kraljevo kome je isporučivao robu, a koja tužiocu nije plaćena na osnovu ispostavljenih računa. Rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu St 33/2009 od 04.12.2009. godine otvoren je stečajni postupak nad privrednim društvom „Papir promet eskport-import“ doo Kraljevo, a zatim je Privredni sud u Kraljevu doneo rešenje o bankrotstvu St.21/10 od 12.01.2010. godine. Zaključkom o listi priznatih i osporenih potraživanja St.21/10 od 01.10.2010. godine, tužiocu je kao poveriocu, u smislu člana 94. Zakona o stečajnom postupku, priznato (neobezbeđeno) potraživanje prema stečajnom dužniku, svrstano u četvrti isplatni red u ukupnom iznosu od 6.972.641,00 dinara, od čega glavnicu potraživanja čini iznos od 3.974.981,00 dinara, obračunata kamata u iznosu od 2.719.733,00 dinara i ostali troškovi od 277.927,00 dinara. Ovo potraživanje je tužiocu u konačnoj listi utvrđenih i osporenih potraživanja, nakon preračuna zakonske zatezne kamate po proporcijalnom metodu (u skladu sa Odlukom Ustavnog suda IUz 82/2009 od 12.07.2012. godine), priznato u ukupnom iznosu od 6.246.055,00 dinara, koje u stečajnom postupku nije naplaćeno. Na osnovu presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P 560/08 od 03.09.2008 godine i P 829/08 od 29.10.2008. godine utvrđeno je da predmetno potraživanje tužioca u ovoj parnici, proističe iz poslovno- komercijalnog odnosa sa stečajnim dužnikom „Papir promet eskport-import“ doo Kraljevo. Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom je zaključen rešenjem stečajnog sudije od 20.04.2022. godine. Rešenjem Privrednog apelacionog suda u Beogradu Rž St.109/21 od 28.04.2021. godine, preinačeno je rešenje Privrednog sudas u Kraljevu P4 St 1915/20 od 21.12.2020. godine tako što je usvojen je prigovor radi ubrzanja postupka i utvrđeno da je u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St.21/10 povređeno pravo tužioca na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji da preduzme sve mere kako bi se stečaji postupak okončao u najkraćem roku. Stečajni dužnik „Papir promet eskport-import“ doo Kraljevo je privredno društvo sa većinskim društvenom kapitalom koji je bio pod kontrolom tužene Republike Srbije.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 155, 173, 174 i 192. ZOO, člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenju u razumnom roku, sa pozivom na praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da je osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku „Papir promet eskport-import“ doo Kraljevo u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu St 21/10. Po stanovištu prvostepenog suda, tužena je po osnovu objektivne odgovornosti u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju potražuje prema dužniku, jer stečajni sud i drugi organi stečajnog postupka nisu preduzimali ili su neblagovremeno i neadekvatno preduzimali potrebne radnje u cilju izvršavanja pravnosnažnih i izvršnih presuda, a utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog dugogodišnjeg trajanja stečajnog postupka, dokazana je uzročno-posledična veza između nastale imovinske štete i postupanja organa tužene, što predstavlja povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je usvajanjem žalbe tužene, preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da odgovornost tužene za naknadu predmetne materijalne štete ne može da se zasniva isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen protiv njegovog dužnika i donetim pravnosnažnim sudskim odlukama. Ovo iz razloga što tužena ne može odgovarati za insolventnost lica sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komerijalni odnos, a tužilac nije dokazao da je bilo uslova za namirenje potraživanja u traženom iznosu, imajući u vidu da u vreme pokretanja stečajnog postupka dužnik nije imao dovoljno novčanih sredstava, te da pošujući redosled isplate nije mogao da se naplati usled propusta suda u nepreduzimanju efikasnih i delotvornih mera i to kao poslodica povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo na mirno uživanje imovine propisano je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tako što je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu neometano uživanje svoje imovine i propisano je da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), u odredbi člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3). Na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koje njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koja ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju tužiocu je rešenjem Privrednog apelacionog suda u Beogradu Rž St.109/21 od 28.04.2021. godine utvrđeno da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St 21/10 imovinska šteta koju potražuje, posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka.

Po stanovištu ovog suda, za objektivnu odgovornost tužene države za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku poverioca komercijalnog potraživanja prema dužniku sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a koje je nastalo u njihovom međusobnom poslovnom odnosu, kao i konkretom slučaju, nije dovoljno samo to što mu je u stečajnom postupku utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer je neophodno da tužilac za takvo svoje potraživanje nije mogao da pokrene postupak prinudne naplate svog potraživanja pre otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, u situaciji kada se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa koje je ostalo neizmireno u postupku stečaja. Takođe, tužilac u smislu člana 231. ZPP nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom i kada mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, stečaji dužnik imao dovoljno novčanih sredstva u svojoj imovini i da bi se iz sredstava dobijenih unovčenjem imovine stečajnog dužnika po pravilima stečanog postupka, moglo naplatiti novčano potraživanje (svrstano u četvrti isplatni red) u obimu kako se potražuje tužbenim zahtevom, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na imovinu, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka. Po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda da Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima nenamireno potraživanje koje nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje, pa Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika.

Imajući u vidu navedeno kako tužilac nije dokazao postojanje uzročno- posledične veze između štete koju trpi u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja i neadekvatnog postupanja organa tužene u navedenom stečajnom postupku, to se neosnovano navodima revizije osporava pravila primena materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković