Presuda Vrhovnog kasacionog suda o naknadi štete usled ništavosti ugovora o prodaji

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik u postupku po reviziji Ana Trninić, advokat iz ..., protiv tuženih KJP „Naš dom“ iz ..., koga zastupa Dragan Filipović, advokat iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Spasoje Terzić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog BB izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3 117/15 od 11.06.2015.godine i reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3795/2012 od 21.10.2014.godine, u sednici održanoj 14.12.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE kao nedozvoljena žalba tuženog BB, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3 117/15 od 11.06.2015.godine.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3795/12 od 21.10.2014.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P 372/11 od 19.03.2012.godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno, usled ništavosti ugovora o prodaji, na ime naknade štete u visini isplaćene prodajne cene poslovnog prostora isplate 31.325 DM, sa domicilnom kamatom počev od 11.04.1994.godine pa do isplate i iznos od 30.000 DM sa domicilnom kamatom počev od 18.01.1995.godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, po kursu po kome banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu plaćanja na dan isplate, kao i da tužiocu naknade štetu u visini plaćenog zakupa poslovnog prostora, za period od 18.01.1998.godine do 05.03.2009.godine, u pojedinačnim iznosima navedenim u izreci prvostepene presude, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos od dospelosti pa do isplate, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 1.382.125,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom Komunalnom javnom preduzeću „Naš dom“ u ... naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 165.000,00 dinara, a tuženom BB u iznosu od 525.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu troškova parničnog postupka od dosuđenog iznosa, za iznos od još 140.718,00 dinara tuženom KJP „Naš dom“ iz ... i iznos od još 45.000,00 dinara tuženom BB.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3795/12 od 21.10.2014. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena i potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici P 372/11 od 19.03.2012.godine, u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog KJP „Naš dom“ iz ... i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev tuženog KJP „Naš dom“ iz ... za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca AA i tuženog KJP „Naš dom“ za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje primenom odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu, rešenjem R3 117/15 od 11.06.2015.godine predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj.

Tuženi BB je protiv drugostepenog rešenja izjavio žalbu.

Odlučujući o dozvoljenosti žalbe, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju reč o postupku započetom pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), pa se primenom člana 506. stav 1. navedenog zakona, ovaj postupak sprovodi poodredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09) koji je predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, zbog čega je žalba nedozvoljena.

Žalba kao pravni lek može se izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu, u smislu člana 355. ZPP i protiv rešenja prvostepenog suda, u smislu člana 385. ZPP.

Protiv odluka drugostepenog suda-pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i rešenja drugostepenog suda, stranke mogu izjaviti reviziju, u smislu čl. 394. i 412. stav 5. ZPP.

Kako je žalba izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda, na osnovu člana 411. u vezi člana 373. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda sadrži jasne i potpune razloge o bitnim činjenicama koje nisu suprotne izvedenim dokazima i nema nedostatala zbog kojih se ne bi mogla ispitati, pa nisu osnovani navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnom postupka iz čkana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ocenio žalbene navode od značaja i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, zbog čega su neosnovani navodi revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 382. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i „VV“ holding korporacija zaključili su ugovor o kupoprodaji pod br. Ov .../... dana 18.01.1995. godine, za poslovni prostor u izgradnji u ..., površine 34,18 m2, po ceni od 61.635 DM, a koju je tužilac isplatio. Rok izgradnje bio je tri godine, a tuženi BB, punomoćnik prodavca i advokat po profesiji, u ime i za račun firme- prodavca je potpisao i overio u sudu ugovor. Zatim je tuženi BB primio novčani iznos za kupoprodajnu cenu nepokretnosti i navedeni iznos je predao direktoru tuženog KJP “Naš dom“. Poslovni prostor prodavac je stekao na osnovu ugovora o izgradnji investiciono-tehničke dokumentacije od 02.02.1994. godine i Aneksa tog ugovora od 19.04.1994. godine, koji je zaključio sa tuženim KJP „Naš dom“, s tim što je poslovni prostor bio naknada za izradu ove dokumentacije .

U toku ove parnice, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Loznici P 1172/02 od 08.10.2003.godine, poništen je ugovor o kuporodaji poslovnog prostora zaključen dana 18.01.1995.godine, iz razloga što tuženi BB nije imao overeno punomoćje za zaključenje tog ugovora. Zatim je u ovom sporu pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Šapcu Gž 167/07 od 27.12.2007. godine potvrđena presuda Opštinskog suda u Loznici P 459/05 od 22.11.2006. godine kojom je „VV“ holding korporacija obavezana da tužiocu vrati kupoprodajnu cenu poslovnog prostora. Tužilac je po presudi Okružnog suda u Šapcu od 27.12.2007. godine naplatio kupoprodajnu cenu od tuženog KJP „Naš dom“ u martu 2008. godine, a u toku je postupak protivizvršenja, radi povraćaja navedenog iznosa. Dana 19.07.2010. godine, nad „VV“ holding korporacijom je otvoren postupak stečaja koji je zaključen 08.12.2010. godine. Tužilac je za obavljanje svoje delatnosti uzeo u zakup poslovni prostor koji je koristio do 05.03.2009. godine, a u međuvremenu je njegovo preduzeće brisano.

Zahtev tužbe za naknadu materijalne štete tužilac je zasnovao na tvrdnji da je tuženi BB, kao punomoćnik prodavca koji obavlja advokatsku delatnost, mogao znati da zakonom propisana forma za zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti istovremeno važi i za punomoćje za zaključenje istog ugovora. Kako je ugovor o prometu nepokretnosi ništav, tužilac trpi materijalnu štetu u visini kupoprodajne cene nepokretnosti, te izgubljenu dobit zbog nemogućnosti da je koristi u spornom periodu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primeniti materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete.

Naime, tuženi BB, kao zastupnik prodavca, nije imao ovlašćenje za zaključenje ugovora u istoj, obaveznoj formi za ugovor o kuporodaji nepokretnosti, ali radnik suda koji je overavao potpis propustio je da utvrdi ovlašćenje tuženog i osnov za zastupanje i da u zavisnosti od toga prihvati ili odbije overu. Nakon prodaje (overe), tuženi u ime i za račun svog vlastodavca primio je i predao kuporodajnu cenu tuženom KJP „Naš dom“. Po oceni revizijskog suda, iako postoje nedostatci u formi punomoćja, tuženi nisu odgovorni za štetu koju je tužilac pretrpeo, a koja može biti vezana samo za neispunjenje ugovora o kupoprodaji, kao neposrednog uzroka štete, što se ne može pripisati radnji tuženog BB, već samo radnjama njegovog vlastodavca koji je sa tužiocem zaključio ugovor. Iz istih razloga, ni tuženi KJP „Naš dom“ ne odgovora za štetu jer nije bio ugovorna strana. Kako nije utvrđena adekvatna uzročna veza između prouzrokovanja i postojanja štete, tužbeni zahtev, na osnovu člana 154. i 158. ZOO, pravilno je odbijen kao neosnovan. Nedostatak uzročno posledične veze isključuje odgovoranost tuženih, pa stoga navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić