Odbijanje zahteva za utvrđenje prava svojine na poljoprivrednom zemljištu

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešene primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. u vezi člana 402. stav 2 tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, s obzirom da u postupku pred drugostepenim sudom odluka nije doneta posle održane rasprave pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca je imao status društvenog preduzeća i (dok je imao takav status) u registru nepokretnosti bio je upisan kao nosilac prava društvene svojine na nepokretnoj imovini preduzeća. Nakon privatizacije, pravni prethodnik tužioca je postao akcionarsko društvo. Zaključenim ugvorima o zameni – trampi u periodu od 1978. godine do 1985. godine sa trećim (fizičkim) licima, u postupku komasacije, pravni prethodni tužioca je za date nepokretnosti - parcele u zamenu dobio, pored ostlih i k.p. br. .., k.p. .., k.p. .., k.p. .., k.p. ..; k.p. .., k.p. .., u delu 1/1. Na zahtev Ministarstva od 21.03.2000. godine izvršeno je razdvajanja društvene od državne svojine i k.p. br. .., k.p. .., k.p. .., k.p. .., k.p. ..; k.p. .., k.p. .. su ispisane iz posedovnih listova gde su bile upisane na pravnog prethodnika tužioca (odnosno na tužioca) i upisane u posedovni list .. na Republiku Srbiju, sa pravom korišćenja DP na akcije Poljoprivredno dobro Zaječar odnosno Poljoprivredno dobro Zaječar. Tužilac se obraćao Upravi za poljoprivredno zemljište sa zahtevom za povlačenje zahteva, u kom zahtevu je navedeno da je određeni broj parcela koje su predmet tog zahteva stečen u postupku razgraničenja društvene od državne svojine na poljoprivrednom zemljištu i da je postupak okončan izdavanjem potvrde tog Ministarstva 02.09.2008. godine te je tužilac obavešten da se zahtev Državnog pravobranilaštva zasniva na članu 17. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji u stavu 1. propisuje da se poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje nije stečeno teretnopravnim poslom i za koje nije izvršen popis zemljišta u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, prenosi u javnu svojinu Republike Srbije. U katastru nepokretnosti, k.p. .., k.p. .., k.p. .., kao i k.p. .., k.p. .. i k.p. .. upisane su kao državna svojina, korisnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u delu od 1/1, dok k.p. .. kao državna svojina, a kao držalac iste je upisan tužilac.

Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari zahteva utvrđenje prava svojine na k.p. br. .., k.p. .., k.p. .., k.p. .., k.p. ..; k.p. .., k.p. .., u delu 1/1, uz tvrdnju da su navedene parcele predstavljale poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, na kojima je kao korisnik bio upisan tužilac, po okončanom postupku razgraničenja društvene od državne svojine na poljoprivrednom zemljištu, neosnovano upisane kao svojina Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Beograd odnosno Republike Srbije (s tim da je tužilac ostao držalac nekih parcela).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio pravo svojine tužioca na spornim parcelama, uz zaključak da je pravni prethodnik tužioca navedene parcele stekao teretnim pravnim poslom u smislu člana 1. stav 2. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. S tim u vezi, po oceni prvostepenog suda, tužilac je počev od realizacije navedenih ugovora o trampi u zakonitoj, mirnoj i nesmetanoj državini spornih parcela koje koristi u okviru svoje delatnosti, koju činjenicu tužena nije osporila, zbog čega su na strani tužioca ispunjeni uslovi za sticanje svojine održajem iz člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u vezi člana 72. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine tužioca na predmetnim parcelama u smislu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, jer je na tužiocu bio teret dokazivanja da je parcele koje je njegov pravni prethodnik dao trećim licima u zamenu za sporne parcele, stekao teretnim putem, što tužilac nije dokazao, kao ni uslovi za sticanje svojine održajem iz člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u vezi člana 72. istog zakona, jer tužilac nije savestan držalac.

Naime, prema članu 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa - ZOSPO, (“Službeni list SFRJ'', br.6/80, 36/90, “Službeni list SRJ'', br.29/96, “Službeni glasnik RS'', br.115/2005), propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koji drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, dok prema stavu 4. savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Prema članu 72. ZOSPO državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja.

Usled predstojeće svojinske transformacije i izmene načina privređivanja, Republika Srbija je u cilju očuvanja fonda poljoprivrednog zemljišta donela Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“ broj 49/92, 54/96 i 62/06). Članom 1. Zakona propisano je da je poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini (prvi stav), a da je poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni kapital tog preduzeća (drugi stav). Članom 3. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljšitu u druge oblike svojine propisano je da će ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i preduzeća koje koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvršiti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti najkasnije do 31.12.1997. godine, a stavom 3. istog člana da će način i postupak utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta odrediti ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede. Navedenim zakonskim odredbama ustanovljena je oboriva zakonska pretpostavka da je celokupno zemljište, koje su do stupanja na snagu navedenog zakona koristila preduzeća, zemljoradničke zadruge i druga pravna lica, zemljište u državnoj svojini Republike Srbije, s tim što se poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, stečeno od strane njegovog korisnika pravnim poslom, kao resurs sticaoca, može izdvojiti putem popisa regulisanog članom 3. zakona. To dalje znači da je teret dokazivanja o suprotnom, odnosno da su nepokretnosti, koje su bile predmet popisa u smislu člana 3. istog Zakona, stečene pravnim poslom (kao sredstvo za proizvodnju, društveni kapital tog preduzeća, dakle teretno), na pravnom licu.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju navedena zakonska pretpostavka nije oborena. Prema rezultatu dokaznog postupka, sporne parcele su bile predmet popisa tužioca u smislu člana 3. navedenog zakona, a stečene su zaključenim ugovorima o trampi između pravnog prethodnika tužioca i trećih lica u postupku komasacije (ukrupnjavanja zemljišta). Međutim, zaključeni ugovori o trampi u tom cilju (pre stupanja na snagu navedenog Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine), nisu i ne mogu biti dovoljni dokaz da su nepokretnosti koje je tim pravnim poslovima pravni prethodnik tužioca dao u zamenu, prethodno stečene teretno u smislu člana 1 stav 2. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. U datoj situaciji, (osim navedenih ugovora o trampi - zameni) bilo je nepohodno priložiti relevantne dokaze na okolnost pravnog prethodništva u sticanju parcela datih u zamenu, teretnim pravnim poslom, što tužilac na kome je bio teret dokazivanja, nije učinio.

Stoga je drugostepeni sud pravilno zaključio, da nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje prava svojine tužioca na spornim parcelama prema tuženoj kao upisanom vlasniku u smislu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, jer tužilac, na kome je teret dokazivanja, nije dokazao da je njegov pravni prethodnik u zamenu trećim licima dao nepokretnosti koje je stekao po osnovu teretnog pravnog posla kao sredstvo za proizvodnju, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio da stoga nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje prava svojine tužioca održajem, jer je tužilac izvršio popis poljoprivrednog zemljišta koje je koristio, u skladu sa članom 3. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, pa mu je moralo biti poznato, odnosno nije mu moglo ostati nepoznato da predmetne parcele nisu njegova svojina.

Kako se i ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković