Presuda Vrhovnog kasacionog suda o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne ratne štete

Apelacioni sud u Beogradu je pobijanom presudom Gž br. 5264/13 od 20.04.2015. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u delu usvojenog tužbenog zahteva te je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tužene da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 220.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.11.2012. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke drugostepene presude preiančena je prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka u iznosu od 133.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke prvostepene presude, a stavom petim izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu od 31.01.2013. godine. Stavom šestim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 28.500,00 dinara.

Protiv navedene presude, revizju je preko punomoćnika iz reda advokata izjavio tužilac, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 2. tačka 1, 5, 8, 9. i 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava. Reviziju je zasnovao na odredbi člana 404. ZPP zbog potrebe da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednači sudska praksa.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u stavovima drugom, trećem i šestom izreke u kom delu je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i člana 420. stav 3. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 55/14) i odlučio da revizija u ovom delu nije osnovana.

Drugostepena presuda u pobijanom delu nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nije zahvaćena ni bitnom povredom iz tačke 1. navedenog člana jer nema propusta u postupku u pogledu sastava veća niti se revizijom ukazuje na postojanje razloga za isključenje ili izuzeće postupajućih sudija. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se poziva revident nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP, a revizijom se ne konkretizuju razlozi na kojima revident zasniva tvrdnju o učinjenoj bitnoj povredi iz člana 374. stav 2. tačka 5, 8. i 9. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je 20.08.1995. godine lišen slobode od strane pripadnika MUP-a Republike Srbije i odveden u E., a nakon kraće obuke boravio je u P. kod I. gde je bio smešten u baraci u lošim životnim uslovima bez hrane i vode sa zadatkom da za slučaj napada ide ispred tenka radi čišćenja terena. Nakon septembra ili oktobra 1995. godine prebačen je u V. i smešten u fabriku u još gorim životnim uslovima. Tu je boravio oko mesec dana i nije učestvovao u ratnim dejstvima nakon čega je odveden na obuku u šumu, a zatim vraćen u E. u obučni Centar gde je ostao do 21.12.1995. godine. Simptomi bolesti PTSPA kod tužioca su se razvili po povratku sa ratišta te u sledećih šest meseci bolest je bila u akutnoj fazi, a potom je postala hronično-trajnog karaktera što je dovelo do umanjenja opšte životne aktivnosti od 18%, što je utvrđeno nalazom veštaka od 16.04.2007. godine. Tužilac je tužbu za naknadu štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti podneo 04.03.2004. godine.

Kod ovako utvrđenih činjenica po pravilnom zaključku drugostepenog suda u konkretnom slučaju potraživanje tužioca je zastarelo, primenom odredbe člana 376. stav 2. ZOO zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u usvojenom delu tužbenog zahteva i tužbeni zahtev odbio.

Prema navedenoj zakonskoj odredbi stava 1. potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a prema stavu 2. potraživanje naknade štete zastareva za pet godina od kako je šteta nastala.

Tužilac zahtev za naknadu štete zasniva na uzročnoposledičnoj vezi između strahova, stresova, psihičke i fizičke torture kojoj je bio izložen prilikom prinudne mobilizacije i učestvovanja na ratištu 1995. godine i nastalih posledica koje se manifestuju kao postraumatski stresni poremećaj usled koga je opšta životna aktivnost tužioca umanjena za 18%. Tužilac se sa ratišta vratio 21.12.1995.godine sa akutnim simptomima bolesti u trajanju od 6 meseci, a potom je bolest zadobila hronični konačan oblik u junu mesecu 1996.godine. Kako su simptomi bolesti hroničan oblik dobili 6 meseci po povratku sa ratišta, to je prema pravilnom zaključku drugostepenog suda tada (odnosno 01.06.1996.godine) počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO koji se računa od dana nastanka štete, te kako je tužba u predmetnom sporu podneta 04.03.2004. godine ista je podneta po isteku zastarnog roka, zbog čega je pravilno drugostepeni sud usvojio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Obzirom da je drugostepeni sud preinačio odluku o glavnoj stvari, pravilno je preinačio i odluku o troškovima postupka koji su prvostepenom presudom dosuđeni tužiocu te je na osnovu ovlašćenja iz člana 165. ZPP u vezi sa članom 150, 153. i 154. ZPP odbio zahtev tužioca za naknadu troškova a delom usvojio zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Pravilno je drugostepeni sud odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužioca izjavljenu protiv stava prvog izreke prvostepene presude jer je tim stavom bio usvojen tužbeni zahtev pa tužilac nije imao pravni interes za izjavljivanje žalbe protiv prvostepene presude u ovom delu u smislu člana 378. stav 3. ZPP te je drugostepeni sud na osnovu člana 387. stav 1. tačka 1. ZPP bio ovlašćen da žalbu u ovom delu odbaci.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP u vezi sa članom 420. istog zakona odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i odlučio kao u stavu prvom izreke revizijske presude.

Kako je tužilac reviziju izjavio i protiv stava prvog i petog izreke drugostepene presude, te kako ista u ovom delu nije dozvoljena po prirodi odluke i na osnovu revizijskog cenzusa a kako je tužilac reviziju zasnovao i na odredbi člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je u ovom delu ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom člana 404. ZPP i člana 420. istog zakona i odlučio da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Po odredbi člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući u smislu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je zaključio da u delu u kome je prvostepenom i drugostepenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 280.000,00 dinara nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o posebnoj reviziji jer u pogledu ovog dela nema potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u intersu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava kao ni ujednačavanje sudske prakse obzirom da je odbijanje tužbenog zahteva u ovom delu u skladu sa izraženim pravnim stavom drugostepenog suda o zastarelosti tužiočevog potraživanja koje je prihvatio i revizijski sud.

Revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena po revizijskom cenzusu propisanom odredbom člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zkona o parničnom postupku na iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Kako je vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija u ovom delu 280.000,00 dinara, što je ispod propisanog revizijskog cenzusa, revizija izjavljena protiv stava prvog izreke drugostepene presude nije dozvoljena.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, koje je sadržano u stavu petom izreke pobijane drugostepene presude, pravnosnažno je odbijen zahtev tužioca za donošenje dopunske presude odnosno dopunskog rešenja o troškovima te kako se ne radi o rešenju iz člana 420. stav 1. do 5. ZPP, revizija tužioca protiv takvog rešenja nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke revizijske presude.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.