Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu male vrednosti
Kratak pregled
Vrhovni sud ne dozvoljava odlučivanje o posebnoj reviziji jer nisu ispunjeni zakonski uslovi. Revizija se potom odbacuje kao nedozvoljena, budući da vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra, što spor čini sporom male vrednosti.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 19473/2023
10.04.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, Mirjane Andrijašević i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Maja Stanić Ivanišević, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., kao pravnog sledbenika sada pok. VV biv.iz ..., čiji je punomoćnik Radoslav Ivanović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 23251/22 od 30.03.2023. godine, u sednici održanoj 10.04.2024. godine, doneo je
R E Š E Nj E
NE DOZVOLjAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 23251/22 od 30.03.2023. godine.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 23251/22 od 30.03.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1916/19 od 25.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati 306.918,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.03.2012. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati 78.376,00 dinara.
Viši sud u Beogradu je presudom Gž 23251/22 od 30.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati 72.376,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer nema razloga koji ukazuju na potrebu ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pitanje tumačenja ugovora stranaka (na čemu se zasnivaju revizijski navodi), predstavlja ocenu dokaza nižestepenog suda u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja koje se posebnom revizijom ne može osporavati, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Naime, u pogledu ove vrste spora sudska praksa je ujednačena, pri čemu eventualna pogrešna primena materijalnog prava ne dovodi do primene ovog instituta, već samo ona koja je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenje standarda pravičnog suđenja. Pored navedenog, tužena nije dokazala da postoji različita sudska praksa u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno da se u konkretnom slučaju radi o odluci koja odstupa od sudske prakse. Iz navedenih razloga, stavovi na koje se tužena u reviziji poziva nisu merodavni za primenu instituta posebne revizije, jer se ne odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Pobijanom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu radi duga, a vrednost predmeta spora u tužbi od 12.11.2015. godine je 306.918,40 dinara, što predstavlja 2.547,72 evra, prema srednjem kursu NBS koji je na dan podnošenja tužbe iznosio 120,4675 dinara.
Budući da se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, radi se o sporu male vrednosti, u smislu člana 468. stav 1. ZPP, a članom 479. stav 6. istog zakona je propisano da revizija u sporovima male vrednosti nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 404. stav 2. i 413. ZPP.
Predsednik veća - sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković