Presuda Vrhovnog suda o neosnovanosti zahteva za naknadu faktičke eksproprijacije

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, katastarske parcele br. .. i k.p.br. .., vlasništvo su tužioca. Tužilac je kat.parc.br. .. KO Novi Sad 2 kupio na osnovu kupoprodajnog ugovora koji je zaključio 26.09.2018. godine, sa prodavacima BB i VV, i na toj parceli je, kao investitor, izgradio zgradu. Uslov prodavaca za prodaju parcele .. bio je da kupac (tužilac) kupi i parcelu br. .., iako je, važećim planskim aktom, ona bila već tada predviđena za javnu površinu. Sada je na parceli br. .. KO Novi Sad izgrađena zgrada, dok parcela br. .. predstavlja praznu površinu i do iste ne može da se priđe, jer se nalazi uz izgrađenu zgradu, koju je izgradio tužilac, i tako onemogućio prilaz toj parceli. Parcelu br. .. KO Novi Sad 2 površine 948 m2, tužilac je stekao na osnovu dva ugovora o zameni od 12.02.2021. godine i 18.02.2021. godine, zaključenim sa dva suvlasnika. U vreme zaključenja ugovora, tužilac je znao da je deo parcele br. .. predviđen za javnu namenu. Nakon izvršene zamene, tužilac je izvršio parcelaciju parcela i izdvojio površinu predviđenu za javnu namenu, a po projektu parcelacije i preparcelacije, koji je potvrdila Gradska uprava za urbanizam i građevinske poslove 19.05.2021. godine, od parcela br. .., .. i .. izdvojeni su delovi za površinu javne namene - saobraćajnicu, dok je od preostalih delova i to: kat.parc. br. .. formirana jedna građevinska parcela. Parcelu br. .. površine 141 m2 niko ne koristi jer do nje ne postoji prilaz, pošto je tužilac izgradio zgradu, a eventualno joj se može prići kroz tu zgradu. Planom detaljne regulacije Telep-a u Novom Sadu (''Službeni list Grada Novog Sada'', br. 40/17), koji je prestao da važi donošenjem aktuelnog Plana generalne regulacije prostora u zapadnom delu grada, na području Telep-a u Novom Sadu (''Službeni list Grada Novog Sada'', br. 27/22), obe predmetne parcele predviđene su za površinu javne namene i to parcela br. .. za raznovrsne javne službe, a parcela br. .. za saobraćajnu površinu u regulaciji planirane ulice. U izjašnjenju Gradske uprave za urbanizam i građevinske poslove od 08.11.2023. godine, navedeno je da nema podnetih zahteva za izdavanje građevinske dozvole za parcele br. .. i ... KO Novi Sad 2 i da nema podnetih zahteva za izmenu Planskog akta za te parcele. Parcela br. .. nalazi se u zoni višeporodične izgradnje spratnosti do P+4. Tržišna vrednost te parcele, primenom komparativnog metoda iznosi 68.236,80 dinara/m2. Parcela br. .. nalazi se u zoni više porodične izgradnje spratnosti do P+2+Pk, a tržišna vrednost te parcele, primenom iste metode iznosi 59.809,60 dinara/m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 3. stav 1, 4. stav 1. i 8. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, nalazeći da njemu nije povređeno pravo na mirno uživanje imovine, imajući u vidu da je on znao da na predmetnim parcelama ne može da gradi, da nije podnosio zahtev za izmenu planske dokumentacije koja bi mu eventualno omogućila da gradi i na tim parcelama, kao i da je, u svom izjašnjenju, naveo da mu je u vreme sticanja spornih parcela bilo poznato da su one obuhvaćene planskim dokumentima, da su bile predviđene za javnu namenu, pa ih je, i pored tih saznanja kupio, samo iz razloga da bi mogao da kupi i dobije u zamenu druge parcele, a ne da ih koristi u tačno određene svrhe, kako je svoju odluku obrazložio prvostepeni sud. Drugostepeni sud je, prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda, zaključio da u konkretnom slučaju ne može da se govori o pravnoj situaciji koja se odnosi na nečinjenje nadležnih organa u dužem vremenskom periodu u realizaciji donetih planskih akata kojima se vlasnik onemogućava da u punom obimu ostvaruje svojinska prava što dovodi do ograničenja prava svojine i predstavlja povredu prava, na mirno uživanje imovine zajemčeno Ustavom Republike Srbije, jer tužiocu realno nije onemogućeno korišćenje zemljišta koje on drži u svom posedu na isti način od momenta njegovog pribavljanja u svojinu. Tužilac nije pružio nijedan dokaz, kako na okolnost nesigurnosti svog položaja, tako i na okolnost trpljenja prekomernog tereta, jer u periodu u kom je on u posedu predmetnog zemljišta, nije izmenjena njegova namena, pa tužilac ima neometano pravo i mogućnost da ekonomski iskorišćava svoju imovinu na isti način i kontinuirano od momenta sticanja do danas. U svom iskazu, tužilac je jasno naveo da je njegov cilj, kao investitora, bio da gradi na parceli br. .., uz koju je kupio sporno zemljište, nameravajući da formira jednu građevinsku parcelu br. .., te je on sam izvršio parcelaciju parcele .. i izdvojio površinu predviđenu za javnu namenu po projektu parcelacije i preparcelacije koji je potvrdila Gradska uprava za urbanizam i građevinske poslove 19.05.2021. godine. Ovakvom parcelacijom, tužilac je formirao spornu parcelu .. površine 141 m2, koja nema prilaz, jer ga je tužilac zatvorio izgradnjom zgrade. Faktičko stanje i uživanje spornih parcela .. i .. (koja se nalazi u zoni više porodične izgradnje spratnosti do P+4) je posledica tužiočevog svesnog i voljnog činjenja, što, po mišljenju drugostepenog suda, isključuje tezu o neizvesnosti njegovog položaja.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Ustav Republike Srbije, u odredbi člana 58., jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), tako što propisuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Iz navedene Ustavne odredbe proizlazi da do dozvoljenog oduzimanja prava svojine, koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, dolazi pod kumulativno ispunjenim uslovima i to: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 1. se garantuje zaštita imovine, tako što je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana, propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Odredbom člana 53. Zakona o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik RS'', br. 72/09 ... 145/14), koji je bio na snazi u vreme usvajanja planskog akta tuženog iz 2017.godine (Plan detaljne regulacije Telep-a u Novom Sadu – Službeni list Grada Novog Sada br. 40/17), propisano je da informacija o lokaciji sadrži podatke o mogućnostima i ograničenjima gradnje na kat.parceli, odnosno na više katastarskih parcela na osnovu planskog dokumenta. Na osnovu odredbe člana 53 a) istog Zakona, propisano je da se lokacijski uslovi izdaju za izgradnju, odnosno dogradnju objekta za koji se izdaje građevinska dozvola, kao i za objekte koji se priključuju na komunalnu i drugu infrastrukturu, a sadrži sve uslove i podatke potrebne za izradu tehničke dokumentacije.

U konkretnom slučaju, tužilac nije faktički lišen svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim Planskim aktom nije sprečen da predmetne parcele drži, da ih koristi i da njima raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa). Postojanje Planskog akta kojim je predviđeno da će na zemljištu koje je u tužiočevom vlasništvu, biti izgrađeni javni objekti, je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, pošto usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije u smislu odredbe člana 20. stav 1. i 4. Zakona o eksproprijaciji (''Službeni glasnik RS'', br. 23/2001 ... 20/2009). Tužilac se u reviziji poziva na odluke Evropskog suda za ljudska prava u presudama i to: Bito protiv Slovačke, Kopecki protiv Slovačke, Sporrong and Lannroth protiv Švedske i Papamichalapoulas i drugi protiv Grčke, u kojima je taj sud utvrdio da nije došlo do de facto eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojima je utvrđen javni interes za izgradnju objekata i usvajanje urbanističkog plana kojim je predviđena gradnja objekata, uz zabranu građenja na tom zemljištu, došlo do mešanja kroz ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom, a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom. Međutim, to ovde nije slučaj. Tužiočeve parcele nisu eksproprisane, niti su privedene nameni koja je za njih predviđena planskim aktima, već su, suprotno tome, u državini tužioca, koji ima mogućnost da ih koristi, na isti način kao i u momentu kada ih je stekao kupoprodajom, odnosno zamenom, nakon donošenja tih planskih akata. Pojam ''imovina'' je širi od pojma ''svojina'', tako što se odnosi ne samo na postojeće zakonsko pravo, već i na legitimna očekivanja njegovog titulara. Ekonomski interes je od presudnog značaja da nešto bude kvalifikovano kao ''imovina'', u smislu odredbe člana 1. Protokola br. 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tako što određena druga prava i interesi koji čine imovinsku masu, takođe mogu da se smatraju imovinskim pravom, a time i imovinom. To što tužilac može da ima legitimno očekivanje da ostvari pravo na naknadu tržišne vrednosti za svoje nepokretnosti kada i ako uopšte dođe do realizacije postojećih planskih akata, ne znači da je tužena dužna da mu sada isplati predmetnu naknadu. Predmetne parcele se ne koriste kao javna površina i ne predstavljaju površinu javne namene da bi tuženi bio u obavezi da tužiocu isplati njihovu tržišnu vrednost, jer planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti osnov za sticanje prava javne svojine tuženog. Ne postoji neizvesnost u pogledu tužiočevog prava na uživanje njegove imovine, jer je on i u vreme kada je kupio, odnosno razmenom stekao predmetne parcele, znao da su one planskim aktom predviđene za javnu površinu. Pri tom, planski akt ne mora da bude realizovan, a pošto tužilac, od momenta sticanja predmetnih parcela ima mogućnost da ih neometano koristi, sve vreme na isti način, sledi da ne postoji ograničenje njegove imovine koje bi bilo osnov za isplatu tražene naknade, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković