Odbijanje tužbenog zahteva za povraćaj duga zbog nedokazanog ugovora o zajmu

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer drugostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, sadrži razloge o bitnim činjenicama, jasna je i neprotivrečna.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u poslovnom odnosu sa GG sinom tuženog, kome su pozajmili 102.000 evra i 40.000 evra, bez sačinjenih priznanica i ugovora o zajmu. Sin tuženog pozajmljeni novac nije vratio, nakon čega su tužioci uz ozbiljne pretnje, tražili od tuženog da on preuzme dug svog sina i novac vrati. Zbog straha za svoju porodicu, tuženi je 01.10.2006. godine i 14.10.2006. godine potpisao priznanice u kojima je navedeno da će dug od 40.000 evra vratiti do 01.11.2006. godine, a dug od 102.000 evra do 10.11.2006. godine. Ove pozajmice za koje tužioci tvrde da su dali tuženom, a tuženi da je novac pozajmljen njegovom sinu, izvršene su oko godinu dana pre sačinjavanja priznanica. Tužioci su podneli i krivičnu prijavu protiv tuženog, te je pokrenut krivični postupak protiv VV kao okrivljenog, zbog izvršenja produženog krivičnog dela prevare kojim je tuženom stavljeno na teret da mu je oštećeni – ovde tužilac AA pozajmio 32.000 evra, radi izgradnje hotela i kupovine preduzeća, da mu je tuženi obećao da će mu novac vratiti za dva – tri meseca, da bi kasnije u januaru 2005. godine zatražio iznos od 70.000 evra za učešće za dobijanje bankarskog kredita, pa mu je tužilac predao i taj novac, a dalje mu je stavljeno na teret i da mu je ovde tužilac BB krajem juna 2005. godine dao 40.000 evra, a da će novac vratiti do 01.11.2006. godine. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 9426/10 od 18.10.2011. godine, ovde tuženi je oslobođen od optužbe da je navedenim radnjama počinio navedeno krivično delo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Zakon o obligacionim odnosima u članu 557. propisuje da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu utvrđenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, između parničnih stranaka nije postojao dužničko-poverilački odnos u smislu citirane odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, tužioci svoj zahtev zasnivaju na dve priznanice koje je potpisao tuženi. Međutim, iako je tuženi potpisao priznanice u kojima je navedeno da će vratiti određene novčane iznose tužiocima, u postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da su novac naveden u priznanicama, tužioci pozajmili sinu tuženog, dok je tuženi priznanice potpisao pod pretnjom. U toj situaciji potpisane priznanice ne proizvode pravno dejstvo ugovora o zajmu i tuženi nije u obavezi da vrati utužene iznose tužiocima, jer niti je od njih novac pozajmio, niti je izvršeno preuzimanje duga u smislu člana 446-450 Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužioci, primenom pravila o teretu dokazivanja koje je propisano članom 223. ZPP, nisu dokazali da su novac koji je predmet spora pozajmili tuženom, zbog čega je njihov tužbeni zahtev odbijen, pa su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Osim toga, ostalim revizijskim navodima se ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili izvedene dokaze, posebno ukazujući na činjenicu da sud u postupku nije mogao da se koristi pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 9426/10 od 18.10.2011. godine, kojom je tuženi oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, pa je sud na taj način povredio odredbu člana 13. ZPP, kojom je propisano da u parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navedeni navodi nisu osnovani, zato što je presuda krivičnog suda bila jedan od izvedenih dokaza, koji je sud cenio zajedno sa svim ostalim izvedenim dokazima prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu, tako da ukazivanje na član 13. ZPP nije relevantno. Takođe, nisu relevantni revizijski navodi kojima se osporava ocena dokaza, jer se time posredno osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog na osnovu člana 398. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić