Naknada nematerijalne štete zbog povrede moralnih autorskih prava na fotografijama

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 147/23 od 30.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ispravljena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade neimovinske štete zbog povrede moralnog prava tužioca da bude označen kao autor fotografija objavljenih u časopisu „BB! ...“ broj ..., od čega je fotografija „... – ...“ saopštena dva puta bez naznačenja imena ili pseudonima autora, plati iznos od 270.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.05.2023. godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate, dok je u preostalom delu ovog stava prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade neimovinske štete zbog povrede prava autora plati još 270.000,00 dinara sa zakonskom zatzenom kamatom od 09.05.2023. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 79.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u stavu prvom i drugom izreke, pozivajući se na članove 403. stav 2. tačka 2. i 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca u preinačujućem delu dozvoljena i osnovana, a u preostalom potvrđujućem delu nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u časopisu „BB! ...“ broj ... objavljeno je 26 fotografija čiji je autor tužilac, od kojih je jedna fotografija pod nazivom „... – ...“ objavljena dva puta (na naslovnoj strani i na strani 67), a ostalih 25 fotografija je objavljeno na način bliže označen u stavu prvom izreke prvostepene presude, a tužilac nije potpisan kao autor istih. Tužilac je u sezoni 2017/2018. godine otišao na ... i sa v.d. direktorom i direktorkom marketinga VV iz ... centra ... (u daljem tekstu: OC ...) je postigao usmeni dogovor da fotografiše ... za platu od 70 evra mesečno uz obezbeđenu hranu i smeštaj, a da OC ... objavi njegove fotografije na društvenim mrežama „Fejsbuk“ i „Instagram“. Fotografije nisu bile potpisane i to tužiocu nije smetalo jer se njihov usmeni dogovor odnosio samo na objavljivanja fotografija na društvenim mrežama. U sezoni 2018/2019. godine tužilac je ponovo otišao na ... radi fotografisanja i bio je šokiran kada je video da su njegove fotografije objavljene u magazinu „BB! ...“ broj ... i da nisu bile potpisane njegovim imenom i prezimenom, dok su fotografije koje su uradili drugi autori (GG i DD) bile potpisane njihovim imenima. Tužilac je tada doživeo veliki stres zbog toga što samo on nije bio potpisan kao autor, iako se radilo o njegovim najboljim fotografijama. Da je tužilac prilikom usmenog sporazuma sa v.d. direktorom i direktorkom marketinga OC ... znao da će fotografije biti objavljene i u časopisu, tražio bi da bude označen kao autor. OC ... je prethodno naručio promotivnu reportažu o planini ... u časopisu čiji je izdavač tuženi i zadatak tuženog je bio da pripremi sadržaj, štampu i distribuciju. Tuženom je sve fotografije poslala VV sa mejla OC ... Kako u mejlu nije bio označen tužilac kao autor fotografija, tuženi je smatrao da autorstvo ima OC ... i objavio ih je onako kako ih je dobio, dok je fotografije za koje je postojala naznaka autora objavio sa imenima tih autora. Po dobijanju opomene za utuženje, tuženi se obratio OC ... i to direktoru marketinga VV radi rešavanja problema u vezi objavljenih fotografija tužioca, ali odgovor nikada nije dobio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 2, 9, 10. i 11. Bernske konvencije za zaštitu književnih i umetničkih dela, te članova 2. stav 1, 9. stav 1 i 2, 14, 15, 16, 19, 20, 21, 28, 30, 43, 204. i 205. Zakona o autorskim i srodnim pravima i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu pripada naknada neimovinske štete zbog povrede njegovih moralnih autorskih prava koje su učinjene javnim objavljivanjem autorskih dela – fotografija bez priznanja autorstva i naznačenja imena tužioca kao autora. U pogledu obeštećenja zbog povreda moralnog autorskog prava, stanovište prvostepenog suda je da pravična novčana naknada ovog vida štete iznosi ukupno 540.000,00 dinara, odnosno 20.000,00 dinara po svakoj objavljenoj fotografiji (za ukupno 27 saopštavanja), koji iznos je dosudio tužiocu primenjujući kriterijume propisane članom 200. Zakona o obligacionim odnosima. Preko ovog iznosa do traženih 999.000,00 dinara, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao previsoko postavljeni i time neosnovan.

Drugostepeni sud je po žalbi tuženog delimično preinačio prvostepenu presudu smanjujući visinu dosuđene naknade neimovinske štete tužiocu, koju je ocenio kao previsoku, smatrajući da je pravična novčana naknada 10.000,00 dinara za svako javno saopštavanje tužiočevih fotografija kao autorskog dela, odnosno ukupno 270.000,00 dinara i za taj iznos je potvrdio prvostepenu presudu, a u preostalom delu ju je preinačio i odbio tužbeni zahtev za još iznos od 270.000,00 dinara kao previsoko postavljen. Zbog preinačenja odluke o glavnoj stvari, ovaj sud je preinačio i rešenje o parničnim troškovima shodno tužiočevom uspehu u sporu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda da snizi visinu dosuđene naknade neimovinske štete tužiocu zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Autorsko delo definisano je članom 2. stav 1. Zakona o autorskim i srodnim prvima („Službeni list Srbije i Crne Gore“, br. 61/2004) kao originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Autorskim delima smatraju se, između ostalog, i fotografije (član 2. stav 2 tačka 9), dok je autor fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo i on je nosilac autroskog prava (član 9. stavovi 1 i 3). Sadržinu autorskog prava čini korpus moralnih i imovinskih prava koje autor uživa od trenutka nastanka svog autorskog dela. Od moralnih prava, autor ima pravo paterniteta, odnosno pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu (član 14.), zatim pravo na naznačenje imena, koje se ogleda u isključivom pravu autora da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno da budu navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela (član 15. stav 1), kao i pravo objavljivanja, koje podrazumeva da autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti (član 16. stav 1). Imovinska prava autora sastoje se u tome da autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svoga dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela, a za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica, autoru pripada naknada, ako ovim zakonom ili ugovorom nije drugačije uređeno (član 19). Navedenim zakonom regulisana je i zaštita autorskog prava, pa je, između ostalog, predviđeno da nosilac autorskog prava može tužbom da zahteva naknadu imovinske štete i objavljivanje presude o svom trošku (član 177. stav 1 tačke 5. i 6.), kao i da autor zbog povrede svojih moralnih prava ima pravo na tužbu za naknadu neimovinske štete (član 177. stav 2).

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tuženi izvršio povredu moralnih autorskih prava tužioca tako što je u časopisu čiji je izdavač objavio njegove fotografije nezakonito - bez priznanja autorstva, odnosno bez naznačenja imena tužioca kao autora fotografija, bez njegove saglasnosti kao autora za objavljivanje i bez plaćanja autorske naknade. Nižestepeni sudovi su utvrdili pravo paterniteta, odnosno autorstvo tužioca na objavljenim fotografijama i utvrdili su da je tuženi povredio tužiočeva moralna autorska prava čime mu je prouzrokovao nematerijalnu (neimovinsku) štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti kakvo je autorsko pravo. Smatrajući osnovanim potraživanje tužioca na ime naknade neimovinske štete zbog povrede tih prava, u pogledu visine dosuđene naknade, drugostepeni sud je smatrao da je iznos od 270.000,00 dinara pravična novčana naknada koja nije u suprotnosti sa značajem povređenog dobra i cilju kome služi naknada ovog vida štete i kojom se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. ZOO.

Naime, naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena duševnog bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost i zadovoljstvo u najširem smislu reči tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od svih okolnosti slučaja i više različitih faktora, a među najrelevantnije faktore spada intenzitet i dužina trajanja duševnih bolova i patnji oštećenog.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja da tužioca niko nije obavestio da su mu fotografije, koje on lično smatra svojim najboljim fotografijama, objavljene u publikovanom časopisu i da je to saznao tek sledeće godine kada je došao na ... i video časopis, pri čemu su samo njegove fotografije bila objavljene bez označavanja njegovog imena i prezime kao autora, dok su ostale fotografije objavljene uz navođenje autora, Vrhovni sud smatra da drugostepeni sud nije u dovoljnoj meri cenio ove činjenice i to da pravična naknada nematerijalne štete ne predstavlja reparaciju, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže oštećenog koja je postojala pre štetnog događaja. Ovo posebno u situaciji kada je utvrđeno da je tužilac jasno dogovorio sa OC ... da samo oni mogu da objavljuju njegove fotografije bez navođenja njegovog imena i to isključivo na njihovim društvenim mrežama, a da nije dao saglasnost da se fotografije objavljuju na drugi način, odnosno da bi izričito tražio da bude označen kao autor da je znao da će fotografije biti objavljene od strane drugih lica u javnim publikacijama kao što je časopis.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud smatra da je novčano obeštećenje koje je dosuđeno tužiocu pobijanom drugostepenom presudom prenisko i da ne ispunjava svrhu naknade neimovinske štete, a to je moralna satisfakcija oštećenog autora. Po oceni ovog suda, prvostepeni sud je pravilno opredelio novčano obeštećenje od po 20.000,00 dinara za svako javno saopštavanje tužiočevih fotografija kao autorskog dela u časopisu tuženog, odnosno ukupno 540.000,00 dinara kao pravičnu naknadu, imajući u vidu dosadašnju sudsku praksu u pogledu dosuđivanih iznosa naknada autorima zbog povređenih moralnih autorskih prava i nalazeći da tako dosuđeni iznos nije u suprotnosti sa značajem povređenog dobra i cilju kome naknada nematerijalne štete služi, kao i da se njime ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Kako je povodom revizije tužioca preinačena pobijana drugostepena presuda i u konačnom ishodu ove parnice je odbijena žalba tuženog u celosti, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima postupka (stav drugi izreke) tako što je potvrđena odluka o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke prvostepene presude.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude, primenom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena.

Naime, pravnosnažnom drugostepenom presudom, delom stava prvog izreke, odlučeno je o žalbi tuženog koja je odbijena kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade neimovinske štete zbog povrede moralnog prava kao autora isplati iznos od 270.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom.

U takvoj procesnoj situaciji, tužilac je stranka koja je u ovom delu zahteva uspela u sporu i nema pravni interes za izjavljivanje revizije na drugostepenu odluku u potvrđujućem delu, kao ni na deo odluke prvostepenog suda kojim je njegov tužbeni zahtev odbijen preko dosuđenog ukupnog iznosa od 540.000,00 dinara do traženog iznosa od 999.000,00 dinara (stav treći izreke prvostepene presude) jer tužilac na ovaj odbijajući deo prvostepene presude nije uložio žalbu kao redovan pravni lek, zbog čega je njegova revizija u tom delu nedozvoljena u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP.

Zbog nepostojanja opštih uslova od kojih zavisi pravo na reviziju, nema ni uslova za ocenu dozvoljenosti posebne revizije tužioca u potvrđujućem delu prema članu 404. ZPP.

Stoga je Vrhovni sud, primenom člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je u delu u kome je njegova revizija dozvoljena uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka i to za sastav revizije 27.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik RS“, broj 43/2023) i na ime sudske takse za reviziju 30.400,00 dinara i na odluku o reviziji 45.600,00 dinara, odmereno primenom taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94... 95/2018).

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković