Odluka Vrhovnog kasacionog suda o predaji državnog poljoprivrednog zemljišta i pasivnoj legitimaciji držaoca

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenim činjenicama parcele broj .. i .. upisane u LN. .. KO ... vode se kao poljoprivredno zemljište u državnoj svojini. Parcele su godišnjim programom zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Grada ... od 2013.godine pa nadalje predviđene za izdavanje u zakup. Iz zapisnika o inspekcijskoj kontroli od 04.11.2013.godine proizlazi da su odlukom gradonačelnika od 17.09.2013.godine bila dodeljene u zakup na period od godinu dana BB kp. .., VV kp. .. KO ... i da su sa zakupcima 22.10.2013.godine zaključeni ugovori. Iz zapisnika od 11.06.2014.godine proizlazi da je poljoprivredni inspektor uz pomoć geodetskog stručnjaka identifikovao parcele, da je inspekcijskoj kontroli prisustvovao i tuženi i da je izjavio da je po nalogu GG direktora preduzeća „DD“ iz ... u 2013/2014 godini sejao pšenicu, ječam i suncokret. Upisana izjava zakupca BB da dodeljenu parcelu od zakupodavca nije primio u državinu. Zapisnikom poljoprivrednog inspektora od 22.10.2014.godine je konstatovano da je za obe sporne parcele za 2014.godinu 17.07.2014.godine zaključen ugovor sa zakupcem VV po osnovu prava prečeg zakupa na period od godinu dana, ali da predmet zakupa nije predat zakupcu u državinu. Zaključkom komisije za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Grada ... od 23.02.2015.godine je utvrđena naknada za bespravno korišćenje spornih parcela u godišnjim iznosima za ekonomske 2006. do 2015.godine ukupno 42.208,43 evra. Ugovorom Ov ../05 od 15.06.2005.godine ZZ „ĐĐ“ iz ... je izdala u zakup svoje nepokretnosti, objekte i zemljište na kojem je imala pravo korišćenja, a između ostalih i kp. .. i .. preduzeću „EE“ na period od 15 godina i taj ugovor je izvršen pre stupanja na snagu Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Na osnovu ovog ugovora, zakupac je sa PD „DD“ d.o.o. zaključio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji i zajedničkoj proizvodnji 15.08.2008.godine na period do 15.06.2020.godine kojim su regulisani finansiranje i organizacija proizvodnje na spornim parcelama. Na osnovu ovog ugovora tuženi je sa PD „DD“ d.o.o. 20.09.2008.godine zaključio ugovor o kooperaciji na određeno vreme do 15.06.2020.godine. Iz iskaza svedoka GG vlasnika i zakonskog zastupnika PD „DD“ je utvrđeno da to preduzeće po osnovu ugovora o zakupu sa zemljoradničkom zadrugom od 15.06.2005.godine i ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 15.08.2008.godine drži sporne parcele i na njima organizuje poljoprivrednu proizvodnju, tuženog od proizvodne 2009.godine angažuje u obavljanju poljoprivrednih poslova i tuženi radi isključivo po nalozima preduzeća. Iz iskaza poljoprivrednog inspektora i zapisnika od 11.06.2014.godine proizlazi da je tuženi u postupku inspekcijske kontrole tvrdio da u ime i za račun drugog lica obrađuje zemljište, a tuženi isto tvrdi i u parnici.

Na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 71. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa odbili tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju drugostepene odluke se navodi da tuženi obavlja poljoprivredne radove na spornom zemljištu za PD „DD“ kao držaoca zemljišta i organizatora posla i radi isključivo po njegovim nalozima. On zemljište ima u pritežanju, ali ne i u državini i zbog toga nije pasivno legitimisan po zahtevu za vraćanje zemljišta. Držalac bez osnova odgovara za štetu koju vlasnik trpi usled neosnovanog korišćenja zemljišta iako je nesavestan vlasniku plaća naknadu za korišćenje. Tuženi je pritežalac koji radi po nalozima držaoca i organizatora proizvodnje, pa je prema njemu pravilno odbijen zahtev za plaćanje naknade. Po oceni drugostepenog suda držalac PD „DD“ nije stranka u postupka, pa pitanje da li su ugovori na kojima ovo preduzeće zasniva državinu punovažni ili ništavi i da li oni mogu da predstavljaju pravni osnov za državinu nema uticaja na odluku o tužbenom zahtevu.

Osnovano u reviziji tužilje ističe da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 71. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa je propisano da lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, nema državinu.

Iz formulacije navedenog člana proizlazi, da zakon ne smatra ono lice držaocem koje faktičku vlast na stvari vrši za drugoga, sa kojim je u radnom ili sličnom odnosu, na osnovu koga prima uputstva kako treba da postupa sa stvari (detentor). Prva pretpostavka za postojanje detencije u smislu ovog zakona je, da detentor vrši faktičku vlast za drugoga, zahteva se samo da detentor postupa na osnovu radnog i sličnog odnosa sa gospodarom stvari ili da se sa njim nalazi u domaćinstvu i da faktičku vlast na stvari vrši za njega. Detentor kada vrši faktičku vlast na stvari treba da se ponaša kao da je instrument drugog lica, dakle, ne samo kao da ima obligaciono pravnu obavezu da čuva stvar ili da preda stvar, već da u pogledu stvari ne može postupati bez daljeg uputstva drugog lica. U nedostatku takvih obaveza ne može se govoriti o detentoru ili detenciji (pritežanju) u smislu navedene zakonske odredbe.

Imajući u vidu navedeno, kao i odredbu člana 71. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, te utvrđenu činjenicu da je tuženi sa PD „DD“ zaključio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 15.08.2008.godine, tuženi, nasuprot shvatanju nižestepenih sudova nije detentor i na njega se ne primenjuje odredba člana 71. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Odredbom člana 37. navedenog zakona je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pravo na podnošenje tužbe iz ovog člana ne zastareva.

U smislu navedene zakonske odredbe proizilazi da svojinsku tužbu za povraćaj stvari podiže vlasnik koji nema državinu protiv držaoca koji nema svojinu na stvari. Nije važno zbog čega vlasnik nema državinu na stvari, s obzirom na to da je cilj tužbe za povraćaj stvari prenošenje neposredne državine na vlasnika stvari. Za svojinsku tužbu za povraćaj stvari tužilac mora dokazati činjenice na kojima se zasniva njegovo pravo svojine i teret dokazivanja pada na njega. Vlasnik koji podnosi zahtev za povraćaj stvari tu stvar traži od držaoca stvari, kod koga se ona nalazi u momentu podnošenja tužbe- neposrednog držaoca. Držalac može odbiti vlasnikov zahtev za povraćaj stvari ako je on prema vlasniku ovlašćen na državinu stvari, da ima pravo na državinu.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužilja Republika Srbija dokazala da je vlasnik spornih parcela i da parcele bez pravnog osnova drži tuženi kao neposredni držalac. Bez uticaja je na primenu navedene odredbe činjenica što je tuženi držalac i koristi sporne parcele na osnovu zaključenog ugovora o poslovnotehničkoj saradnji sa PD „DD“, jer ni PD „DD“ nema punovažan pravni osnov za državinu i korišćenje spornih parcela. Iz utvrđenih činjenica i sadržine spisa proizlazi da ni Zemljoradnička zadruga „ĐĐ“ u periodu za koji se traži naknada nije bila vlasnik, a nije bila ni ovlašćeni korisnik spornih parcela. Stoga, bez uticaja su na postavljeni tužbeni zahtev tužioca za predaju poseda spornih parcela ugovori koji su zaključeni sa Zemljoradničkom zadrugom „ĐĐ“, preduzećem „EE“, PD „DD“. Tužilja kao vlasnik spornih parcela ima pravni osnov da od tuženog kao neposrednog držaoca traži predaju u posed spornih parcela na osnovu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Takođe ima pravo da zahteva naknadu za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, odnosno spornih parcela.

Kako je u toku parnice tuženi osporavao visinu naknade, a sudovi zbog zauzetog stava da je tuženi pritežalac nisu raspravljali visinu naknade, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti kako je navedeno u revizijskoj odluci i doneti novu odluku o tužbenom zahtevu tužilje.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić