Odgovornost za štetu prouzrokovanu neosvetljenom prikolicom na putu

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca DDOR „Novi Sad“, Glavna filijala Pančevo iz Pančeva, protiv tuženih AA iz ..., koga zastupa Jelena P. Paspalj advokat iz ... i BB iz ... i VV iz ..., koje zastupaju Predrag Basarić i Nemanja Marković advokati iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tuženog AA izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5361/21 od 07.07.2022. godine, na sednici održanoj 19.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog AA iz ... izjavljena protiv odluka sadržanih u stavovima drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5361/21 od 07.07.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog AA iz ... za naknadu troškova po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P 1736/21 od 24.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi solidarno isplate 1.609.666,00 dinara po osnovu regresa sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 175.188,00 dinara od 11.12.2008. godine i na iznos od 823.728,00 dinara od 02.07.2009. godine, oba do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da naknadi troškove parničnog postupka i to tuženom AA od 302.924,00 dinara, a tuženima BB i VV od 385.125,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5361/21 od 07.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena označena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tuženih BB i VV na isplatu označenog regresnog potraživanja solidarno sa tuženim AA. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u istom stavu izreke u odnosu na tuženog AA, koji je obavezan da isplati tužiocu 1.609.666,00 dinara po osnovu regresa sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 175.188,00 dinara od 11.12.2008. godine, a na iznos od 823.728,00 dinara od 02.07.2002. godine, oba do isplate. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi AA da isplati tužiocu 436.196,00 dinara na ime troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi AA blagovremeno je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredaba člana 408. u vezi s članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih bi se ona mogla izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP. Nisu osnovani navodi revizije da su tužbom morali biti obuhvaćeni svi učesnici saobraćajne nezgode iz koje je potekla ova parnica, dakle i supruga sada pokojnog GG, oca tuženih BB i VV, koji je bio vlasnik parkirane prikolice u koju je udarilo vozilo ošćenog. Tužilac ima pravo izbora koga će od odgovornih lica i po kom osnovu tužiti za regres. Osim toga, prema dokazima u spisima, zaostavštinu pokojnog GG nasledile su, prema dogovoru, supruga i kćerke, a pomenuta prikolica, saglasno sporazumu naslednika o deobi i ostavinskom rešenju, pripala je jednoj od kćerki (VV), koja je i tužena u ovom sporu, pa ni zbog toga nije bilo potrebe da i njegova supruga bude obuhvaćena tužbom.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana presuda, tuženi AA pozajmio je od GG (preminuo 10.03.2015. godine) traktorsku prikolicu na koju je nameravao da natovari stajsko đubrivo i preveze ga. Po dogovoru sa tuženim AA, po prikolicu je otišao DD, dovezao je na dogovoreno mesto i ostavio je delimično na kolovozu, neobeleženu i neosvetljenu, u nameri da kasnije dođe po nju, preveze đubrivo i odveze je vlasniku. Kasnije tokom istog dana, 15.01.2016. godine u 17,45 časova, na prikolicu je naleteo auto osiguran od autoodgovornosti kod tužioca, kojom prilikom su teško telesno povređeni suvozač i putnik u tom automobilu. U dva odvojena parnična postupka vođena pred istim prvostepenim sudom (P 1158/07 i P 931/08) oštećenim licima je dosuđena naknada nematerijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja i troškovima postupka, što im je sve tužilac isplatio u dva navrata, 11.12.2008. i 02.07.2009. godine. Povodom štetnog događaja vođeni su krivični postupci protiv tuženog AA, DD i GG. DD i tuženi AA su pravnosnažno oglašeni krivim (presuda Osnovnog suda u Pančevu K 738/12 od 10.12.2012. godine, potvrđena 18.02.2014. godine) zbog izvršenja krivičnog dela protiv opšte sigurnosti zato što su neosvetljenu i neobeleženu poljoprivrednu traktorsku prikolicu propustili da na odgovarajući način obezbede ili izmeste i to DD posle parkiranja, a tuženi AA nakon utovara stajskog đubriva, dok je prema GG optužba odbijena (presuda istog suda K 124/10 od 28.06.2010. godine). GG, otac tuženih BB i VV, osim ove prikolice imao je i dva traktora koja su oba bila trajno registrovana 1989. godine i tehnički ispravna posle pregleda 12.07.1996. i 08.04.2010. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom člana 84. Zakona o osiguranju imovine i lica, kojim je definisano šta je motorno, a šta priključno vozilo, kao i da ta vozila moraju imati saobraćajnu dozvolu koja se produžava u rokovima ne dužim od 12 meseci (stav 1) i propisano da ne postoji obaveza osiguravajuće organizacije da naknadi štetu od upotrebe vozila na motorni pogon koja ne podležu registraciji (stav 3). Taj sud je zaključio da tužilac nije imao obavezu da oštećenima naknadi štetu zbog čega nema ni pravo regresa, odnosno da naknadom štete oštećenim licima nisu nastupili uslovi za zakonsku subrogaciju iz člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je našao da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 176. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da umesto imaoca stvari, isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu, zbog čega je zaključio da je sada pokojni GG oslobođen objektivne odgovornosti za štetu koja potiče od te stvari, s obzirom da je dokazao da je prikolicu predao trećem licu (ovde tuženom AA) koje je upotrebom te prikolice prouzrokovalo štetni događaj, te je ono i odgovorno za nastalu štetu i dužno da je naknadi. Drugostepeni sud je ocenio neosnovanim prigovor zastarelosti koji je taj tuženi istakao, s obzirom da se u konkretnom slučaju primenjuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Pošto je za krivično delo za koje je osuđen tuženi AA propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina, a Krivičnim zakonikom (član 103. tačka 4) propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kada protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine, pri čemu zastarelost krivičnog gonjenja u svakom slučaju nastaje protekom dva puta onoliko vremena koliko je po zakonu potrebno vremena za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. stav 6), u konkrenom slučaju apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila bi protekom 10 godina od izvršenja krivičnog dela, odnosno 15.01.2016. godine. Kako je tužilac podneo tužbu 09.12.2011. godine, dakle pre isteka roka za zastarelost, njegovo potraživanje nije zastarelo.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom tuženog AA neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99, 55/99), čije se odredbe od čl. 73. do 108, kao i čl. 111. i 112. i 143. do 146. primenjuju u konkretnom slučaju na osnovu člana 118. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 55/04 od 21.05.2004. godine), odnosno člana 118. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/09 od 14.07.2009. godine) propisano je da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (član 87. stav 2.).

S obzirom da je tuženi AA u vezi s predmetnim događajem pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela izazivanja opšte sigurnosti, zbog čega je odgovoran za nastalu štetu, a da je tužilac oštećenima isplatio naknadu za pretrpljenu štetu, čija je visina utvrđena u pravnosnažno okončanim sudskim postupcima, to je drugostepeni sud pravilno zaključio da je tuženi AA u obavezi da plati (regresira) tužiocu ukupnan iznos od 1.609.666,00 dinara isplaćen na oštećenima ime nematerijalne štete sa kamatom i troškovima postupka. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da tužiočevo potraživanje nije zastarelo, jer zastarelost počinje da teče od momenta isplate oštećenom (11.12.2008. i 02.07.2009. godine) i ističe protekom tri godine, a tužba u ovoj parnici podneta je 09.12.2011. godine, pre isteka trogodišnjeg roka.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji iz stava drugog izreke ove presude doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković