Odgovornost države za potraživanja radnika u stečaju privatizovanih preduzeća

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 645/23 od 29.03.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu Prr1 12/22 od 13.03.2023. godine u stavu prvom i trećem izreke (stav prvi izreke). Odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilja je odgovorila na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila radnik „Navip“ a.d. Beograd i za obavljeni rad, u vreme kada je pokrenut postupak stečaja, zarada joj nije isplaćena. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „Navip“ a.d. Beograd. Zaključkom Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 17.12.2013. godine, tužilji je utvrđeno potraživanje u iznosu od 390.871,28 dinara u trećem isplatnom redu. Preostalo tužiljino potraživanje od 287.588,82 dinara nije namireno. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 258/2019 od 22.03.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužilje i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/2012. Utvrđeno je i da na dan otvaranja stečajnog postupka preduzeće „Navip“ a.d. Beograd nije bilo u većinskom vlasništvu države, ali da je relevantna činjenica za odgovornost tužene to što je stečajni dužnik osnovan kao društveno preduzeće Rešenjem Vlade NR Srbije od 06.04.1950. godine.

Iz potvrde Agencije za privredne registre od 19.11.2020. godine utvrđeno je, između ostalog, da su rešenjem Fi 981/02 od 02.07.2002. godine, kao osnivači upisani Akcijski kapital po prethodnim zakonima (prema spisku akcionara), Fond PIO – akcijski kapital, akcijski kapital podeljen u prvom krugu svojinske transformacije (prema spisku akcionara) i preostali društveni kapital prenet Akcijskom fondu; da je rešenjem APR Beograd od 09.06.2005. godine ovo društvo prevedeno u registar privrednih subjekata pod punim poslovnim imenom „NAVIP“ AD za proizvodnju i promet pića Beograd, Zemun i da je istim rešenjem kao osnivač registrovan akcijski kapital, udeo 100%. U vreme otvaranja stečajnog postupka državni kapital bio je manjinski.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao Privredni sud za čije propuste odgovara tužena Republika Srbija, kako po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 58. Ustava Republike Srbije, te da je relevantna činjenica za odgovornost tužene to što je stečajni dužnik osnovan kao društveno preduzeće Rešenjem Vlade NR Srbije od 06.04.1950. godine.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu uz dodatnu argumentaciju da odgovornost tužene, u konkretnom slučaju, leži u tome da, i pored činjenice da je društveno preduzeće privatizovano ovakvo pravno lice ne uživa dovoljno institucionalne i radne samostalnosti u odnosu na državu, pa kako se tužena zakonom obavezala da vodi i vrši nadzor nad postupcima privatizacije, time je isključila učestvovanje, a samim tim i odgovornost ostalih lica.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine, dopunjenog na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju, tužilja nije bila u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu - „Navip“ a.d. Beograd, Zemun u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužilje iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužilje nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Međutim, to ovde nije slučaj jer je rešenjem APR Beograd od 09.06.2005. godine poslodavac tužilje preveden u registar privrednih subjekata pod punim poslovnim imenom „Navip“ a.d. za proizvodnju i promet pića Beograd, Zemun i da je istim rešenjem kao osnivač registrovan akcijski kapital, udeo 100%, odnosno privatizovan je, pa suprotno navodima drugostepenog suda, bez uticaja na drugačiju odluku je to što je stečajni dužnik osnovan kao društveno preduzeće Rešenjem Vlade NR Srbije od 06.04.1950. godine. Zato je neosnovan zahtev tužilje za isplatu materijalne štete s obzirom da ne postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenom prema subjektu privatizacije koji nije bio sa većinskim udelom društvenog i državnog kapitala u vreme kada je nastala obaveza isplate ovih potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara i jednog obrazloženog podneska od strane pravobranilaštva u iznosu od po 9.000,00 dinara dinara, sastav dve žalbe po 18.000,00 dinara, sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković