Odgovornost države za štetu na zasadima usled neadekvatne protivgradne zaštite

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marica Nikolić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sektor za vanredne situacije koje zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3107/23 od 27.06.2024. godine, u sednici održanoj 03.09.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3107/23 od 27.06.2024. godine- stava trećeg i petog izreke

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 36795/21 od 09.02.2023. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 14.09.2022. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati 2.668.050,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.08.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 54.450,00 dinara preko dosuđenog iznosa od 2.668.050,00 dinara do ukupno traženog iznosa od 2.722.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.08.2022. godine kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 313.662,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3107/23 od 27.06.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 36795/21 od 09.02.2023. godine i u tom delu žalba je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 36795/21 od 09.02.2023. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke, pa je stavom trećim izreke, obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete 1.894.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.08.2022. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko iznosa od 1.894.950,00 dinara do iznosa od 2.668.050,00 dinara, za još 733.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.08.2022. godine do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 338.774,75 dinara sa kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje odluke pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

U reviziji nije bilo potrebe odlučivati na osnovu odredbe člana 404. ZPP, s obzirom da je prvostepena presuda ukinuta u stavu drugom i četvrtom izreke, pa je o presudi odlučeno primenom odredbe člana 408. ZPP, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je 14. maja 2015. godine, uništen zasad malina na području Opštine Arilje, jer nije ni u jednoj od protivgradnih stanica bilo dejstvovanja protivgradnih raketa pre 15. maja 2015. godine, kada su i potpisani ugovori sa angažovanim strelcima i zadužene rakete. Uspešnost protivgrane zaštite iznosi oko 70%. Rešenjem Opštine Arilje o raspodeli namenskih sredstava za isplatu naknade za održavanje nastalih posledica štete od elementarne nepogode – grada, opština je donela odluku da se tužiocu isplati iznos od 10.800,00 dinara što predstavlja 2% od ukupne štete koju je tužilac pretrpeo, a koja je od strane opštinske komisije procenjena na iznos od 529.200,00 dinara. Šteta koju tužilac trpi prema cenama na dan 23.08.2022. godine prema proceni štete na dan nastanka štete za malinu sortu „Vilanet“ na ukupno 0,30 ha iznosi 2.722.500,00 dinara, koja se sastoji od prinosa svežih plodova od ukupno 1.815.000,00 dinara koji predstavlja 60% štete od grada i na ime smanjenog prinosa plodova u narednoj godini za oko 30% zbog nastanka posledica oštećenja lisne mase i izmakla korist iznosi 907.500,00 dinara. Tužilac nije mogao da postavi protivgradnu mrežu jer je potrebna organizovana akcija većih razmera na širem području, odnosno na celoj teritoriji Opštine Arilje. Oštećeni zasadi maline se nalaze na strmom terenu u okviru šume i šumskih zemljišta sa dugim padinama i kontra padovima zbog čega konfiguracija terena onemogućava postavljanje protivgradne mreže na mestima gde je tužilac odgajao maline. Redovi maline, kako su postavljeni, ne uklapaju se u postavljeni standard protivgradne mreže, a takva investicija bi iznosila preko 20.000 evra po hektaru što predstavlja izuzetno visoku investiciju. Takva investicija bi mogla dovesti do ekoloških problema odnosno pomora pčela na tom području.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da postoji podeljena odgovornost stranaka za štetu. Tužena odgovora za štetu po osnovu objektivne odgovornosti u smislu člana 172. ZOO, zbog neobezbeđivanja rakete i nepreduzimanja neophodnih mera i radnji za aktiviranje sistema protivgradne zaštite, dok se odgovornost tužioca sastoji u tome što nije preduzeo odgovarajuće mere zaštite svojih zasada osiguranje od štete. Drugostepeni sud je stanovišta da protivgradna zaštita nije uspešna u potpunosti, ali da ipak obezbeđuje uspešnost od 70% zaštite, zbog čega je opredelio doprinos tužene u tom procentu. Tužilac je doprineo nastanku štete za 30% jer nije osigurao zasade, a nepostavljanje protivgradne mreže ne može se pripisati tužiocu u njegov doprinos jer je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke utvrđeno da postavljanje takve mreže na parceli tužioca nije bilo moguće zbog konfiguracije terena i vetrovitog područja. Zbog toga je tužena obavezana na isplatu iznosa od 1.894.950,00 dinara, kao razlike između utvrđenog iznosa nastale materijalne štete umanjenog za doprinos tužioca i iznos koji mu je vansudski isplaćen.

Navedeno stanovište drugostepenog suda o postojanju odgovornosti tužene uz umanjenje visine štete zbog doprinosa tužioca prihvata i Vrhovni sud kao pravilno, nalazeći da je pobijana presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Da svako ima pravo na naknadu štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave proizlazi kako iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije tako i iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zakonu o ministarstvima (''Službeni glasnik RS'' 44/14), poslovi protivgradne zaštite su u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se u Sektoru za vanredne situacije. Sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra (i tu tvrdnju tužena nije osporila). Tužena je propustila da obezbedi neophodne uslove i mere za protivgradnu zaštitu, jer nije obezbedila rakete i nije obučila strelce, niti im je u vanrednoj situaciji naredila da dejstvuju u cilju zaštite. Grad ne predstavlja višu silu da bi tužena bila oslobođena odgovornosti prema članu 177. ZOO jer se pojava gradonosnih oblaka može u meteorološkom smislu predvideti i šteta u pretežnom delu sprečiti ili umanjiti.

Osim toga, odgovornost tužene za štetu nastalu gradom proizlazi i iz odredaba Zakona o odbrani od grada („Službeni glasnik RS“, br. 54/15) jer Vlada, na predlog zavoda (nadležnog organa državne uprave) usvaja dugoročne i srednjoročne programe razvoja i rada sistema odbrane od grada i izveštaje o funkcionisanju jedinstvenog sistema odbrane od grada, a i odobrava i kontroliše sve projekte modifikacije vremena koji se odnose na odbranu od grada i koji se izvode na teritoriji Republike Srbije (član 6). Sredstava za finansiranje sistema odbrane od grada obezbeđuju se i iz budžeta Republike Srbije (član 14. tačka 1), koja finansira rad, opremanje i održavanje, između ostalog, mreže radarskih centara i lansirnih stanica, nabavku sredstava za zasejavanje gradonosnih oblaka, angažovanje izvršilaca za delovanje na gradonosne oblake – strelaca na lansirnim stanicama i utvrđuje broj strelaca na lansirnim stanicama za svaku protivgradnu sezonu (član 16), i u čijoj je svojini imovina radarskih centara, lansirnih stanica objekata i oprema koji su namenjeni za odbranu od grada u jedinstvenom sistemu odbrane od grada (član 18). Pritom je i ovim zakonom propisano da nadzor nad primenom njegovih odredaba i propisa donetih na osnovu njega vrši republičko ministarstvo nadležno za poljoprivredu, u skladu sa zakonom (član 19).

Imajući u vidu izloženo, neosnovan je revizijski navod da nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene iz Zakona o vanrednim situacijama (''Službeni glasnik RS'' 111/09, 92/11 i 93/12). Naime, grad predstavlja elementarnu nepogodu – član 8. stav 1. tačka 3. Zakona; subjekti zaštite su i državni organi – član 4. stav 1. tačka 1; svako ima pravo na zaštitu - član 5a; zakon propisuje preventivno delovanje – član 5g (u normativnom delu zakon ga razrađuje); MUP koordinira rad sa svim subjektima zaštite - član 11. tačka 5; organizuje sistem obaveštavanja – član 11. tačka 6; priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu – člana 11. tačka 8.

Iz izloženog proizilazi da Republika Srbija preko nadležnog sektora MUP-a vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u vanrednim situacijama (gradonosni oblaci). Zbog toga je ona odgovorna za štetu po članu 35. Ustava RS, članu 172. ZOO i po izloženim pravilima iz Zakona o vanrednim situacijama.

Kako je svojim nepravilnim radom- propustom da pravilno i na odgovarajući način predupredi nastanak štete od grada koju je tužilac pretrpeo, to je tužena dužna da tu štetu i naknadi tužiocu u iznosu koji proizlazi iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke uz umanjenje od 30%, za koji iznos je tužilac doprineo nastanku štete, na osnovu odredbe člana 192. ZOO, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković