Presuda o rehabilitacionoj naknadi štete zbog neosnovanog lišenja slobode

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tuženog Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6190/19 od 19.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 16.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca AA iz ..., i PREINAČAVA presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6190/19 od 19.09.2019. godine, tako što se odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9870/18 od 22.04.2019. godine u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 1.400,000,00 dinara na ime rehabilitacione naknade nematerijalne štete zbog lišenja slobode.

U preostalom se revizija ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove postupka po reviziji u iznosu od 22.500,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9870/18 od 22.04.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužba povučena u delu koji se odnosi na uplatu PIO doprinosa i priznavanje radnog staža tužiocu. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.400.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu potraživanja naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, za iznos od još 1.960.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu u iznosu od 67.500,00 dinara. Stavom petim, tužilac je oslobođen od plaćanja sudskih taksi. Stavom sedmim, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 67.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6190/19 od 19.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 800.000,00 dinara i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 600.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu četvrtom i šestom izreke i u navedenom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, u pravnosnažnom delu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pozivao se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Primeni člana 404. ZPP nema mesta kada je revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011...18/2020).

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično osnovana. Pobijana odluka je doneta delom uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Višeg suda u Kruševcu Reh 4/17 od 26.12.2017. godine, usvojen je zahtev za sudsku rehabilitaciju tužioca i utvrđeno je da je ništava presuda Vojnog suda u Beogradu K 16/92 od 06.02.1992. godine, kojom je tužilac oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela neizvršenja naređenja iz člana 201. stav 1. KZ SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju kaznu se uračunava i vreme provedeno u pritvoru, od 20.12.1991. godine. Tužilac se nalazio na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno popravnom zavodu u Beogradu – Padinska Skela, u periodu od 11.05.1992. godine do 25.09.1992. godine, kada je pušten na uslovni otpust, koji je trajao do isteka izrečene kazne 20.12.1992. godine. Utvrđeno je da je tužilac pripadnik hrišćanske verske zajednice „Jehovini svedoci“ i da je kao vojnik odbio da izvrši naređenje komandira čete da primi i obuče vojničku uniformu, iz uverenja da se na taj način, prema ideologiji zajednice kojoj pripada, smatra da podupire ratovanje. Tužilac je tada imao 18 godina. Lišenje slobode predstavljalo je izvor duševnih bolova za tako mladu osobu, odvojenu od porodice i podrške, izopštenu sa pravnom i moralnom osudom u okruženju. Tužilac je trpeo duševne bolove tokom trajanja lišenja slobode, a i u daljem usled osude koja je ostavila negativne posledice, u socijalnom okruženju i na planu nemogućnosti da se po izlasku iz zatvora zaposli naredne tri godine. Zahtev za rehabilitaciono obeštećenje zbog neosnovanog lišenja slobode u trajanju od 279 dana, tužilac je podneo 14.03.2018. godine nadležnoj Komisiji Ministarstva pravde, a zatim tužbu sudu 15.06.2018. godine

Odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, prvostepeni sud je visinu naknade odmerio primenom člana 200. ZOO u vezi člana 232. ZPP, uzimajući u obzir vreme trajanja lišenja slobode, životnu dob tužioca u vreme lišenja slobode kao i negativne posledice koje je lišenje slobode prouzrokovalo tužiocu, te je ocenio da iznos od 1.400.000,00 dinara, predstavlja pravičnu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, a da je preko tog iznosa tužbeni zahtev neosnovan.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 200. stav 2. ZOO.

Odredbom člana 200. stav 2. ZOO je propisano da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i visini naknade, sud vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada.

Prema shvatanju drugostepenog suda, tužiocu kao rehabilitovanom licu pripada naknada u iznosu od 800.000,00 dinara, s obzirom na prirodu krivičnog dela, štetne posledice koje je tužilac trpeo usled neosnovanog lišenja slobode, činjenicu da je u tom periodu imao 18 godina, dužinu trajanja lišenja slobode, štetne posledice koje je tužilac trpeo nakon izlaska iz zatvora, činjenicu da u naredne 3 godine nije mogao da se zaposli, da su mu građanska prava bila ograničena u trajanju od skoro jedne godine i da gotovo 20 godina nije imao pravo na sudsku zaštitu zbog neosnovanog lišenja slobode niti pravo na uklanjanje štetnih posledica u vidu prouzrokovanih duševnih bolova.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda je zasnovana na neodgovarajućoj oceni drugostepenog suda da tužiocu pripada niži iznos rehabilitacione naknade od iznosa određenog prvostepenom presudom.

Pravo na naknadu štete rehabilitovanom licu i određenom krugu lica, uređeno je Zakonom o rehabilitaciji („Službeni Glasnik RS“, br.92/2011). Pravo na novčanu naknadu za duševne bolove zbog lišenja slobode, kao što je ovde slučaj, ostvaruje se pod uslovima propisanim odredbama Zakona o rehabilitaciji i Zakona o obligacionim odnosima.

Rehabilitacijom se postiže izvesno zadovoljenje. Ono se ne iscrpljuje u moralnoj satisfakciji. Uz moralnu satisfakciju, postignutu posle niza godina od osude i trpljene patnje, rehabilitovano lice ostvaruje pravo na novčanu naknadu kao vid materijalnog zadovoljenja. Imajući u vidu da se naknada nematerijalne štete sastoji u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog lica uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, kao i da priznavanje naknade u neadekvatnom iznosu, ne bi odgovaralo tom cilju, Vrhovni kasacioni sud je delimično uvojio reviziju tužioca, nalazeći da je prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja naknada koju je prvostepeni sud odredio u iznosu od 1.400.000,00 dinara, sasvim odgovarajuća. U preostalom zahtev za ovaj vid štete, nije osnovan i odbijen je pravilnom primenom materijalnog prava. Visinom naknade ne sme se pogodovati težnjama koje su nespojive sa njenom prirodom i drušvenom svrhom, već naknada po visini treba da posluži kao primerena satisfakcija za tužiočeve pretrpljene duševne bolove tokom vremena trajanja lišenja slobode i produženo trpljenih kroz profesionalnu i socijalnu izopštenost u narednom periodu, a takvu adekvatnu naknadu predstavlja iznos od 1.400.000,00 dinara, kojim se postiže pravično zadovoljenje.

Tužilac je sa revizijom delimično uspeo u ovom sporu, te mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripada naknada troškova u iznosu od 22.500,00 dinara za sastav revizije.

Na osnovu člana 416. stav 1. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić