Presuda Vrhovnog kasacionog suda o samostalnom vršenju roditeljskog prava majke

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 37/19 od 23.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudske jedinice u Kuli P2 313/2018 od 19.10.2018. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca-protivtuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac- protivtuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13- US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i tačka 12. ZPP nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su tužilac- protivtuženi, rođen 1990. godine, i tužena-protivtužilja, rođena 1994. godine, tokom 2012. godine zasnovali vanbračnu zajednicu u kojoj je ...2013. godine rođeno njihovo zajedničko dete, maloletni VV. Tužena je tokom jula 2017. godine sa maloletnim detetom napustila zajednicu života sa tužiocem i prešla da živi kod svojih roditelja, a nakon što je tužilac fizički nasrnuo na tuženu. Tužilac je u prvom periodu nakon prestanka faktičke zajednice života retko viđao maloletnog sina, da bi nakon njegovih pretnji upućenih tuženoj ona počela da ostavlja dete kod tužiočevih roditelja, s tim da je dete dva do tri puta nedeljno ostajalo da prespava kod tužioca. Nakon novog fizičkog nasrtaja tužioca na tuženu 16.09.2018. godine, tužiocu je izrečena hitna mera zaštite od nasilja u porodici, te je u periodu trajanja mere on viđao maloletnog sina preko Centra za socijalni rad. Tužilac je po zanimanju ... i zaposlen je u D.O.O. GG u ..., gde ostvaruje mesečnu zaradu od oko 40.000,00 dinara, s tim da ostvaruje i dodatne prihode raznovrsnim popravkama, pa čak i u visini same zarade mesečno. Tužilac je stambeno obezbeđen. Tužena je po zanimanju ... i zaposlena je na DD u ..., gde ostvaruje mesečnu zaradu u visini od oko 35.000,00 dinara. Tužena sa maloletnim sinom živi u stanu površine od oko 45 m2, za koji plaća mesečno zakupninu u visini od 60 evra. Maloletni VV pohađa predškolsku ustanovu. On je zbog strabizma operisao oko u decembru 2016. godine, te koristi naočare sa dioptrijom od +2,00 zbog čega svakog drugog meseca obavlja privatni pregled kod oftamologa u ... (po pregledu 2.500,00 dinara). Parnične stranke nemaju obavezu izdržavanja drugih lica osim zajedničkog deteta. Iz nalaza i mišljenja Centra za socijalni rad u ..., proizilazi da je u najboljem interesu maloletnog VV da bude poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se viđanje sa ocem odvija svakog drugog vikenda od petka u 18,00 časova do nedelje u 18,00 časova, svake srede od 15,00 do 19,00 časova, kao i tokom letnjeg perioda dva puta po 15 dana i pravoslavnim verskim praznicima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je u najboljem interesu maloletnog deteta da se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, s tim da se redovno viđa i sa ocem po predloženom modelu viđanja.

Polazeći od načela iz člana 6. stav 1. Porodičnog zakona da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, isti zakon u članu 61. utvrđujući prava deteta, propisuje da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, a ta se praksa može ograničiti samo sudskom odlukom. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u situaciji kada oba roditelja poseduju kapacitete da vrše roditeljsko pravo, odluka o tome da tužena, kao majka vrši samostalno roditeljsko pravo, doneta je na osnovu člana 77. stav 3. Porodičnog zakona, nakon mišljenja Centra za socijalni rad u Kuli pribavljenog u smislu člana 270. istog zakona i vođenja računa o najboljem interesu deteta. Elementi za procenu najboljeg interesa deteta su, između ostalog, uzrast i pol deteta, zrelost deteta, potrebe deteta i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta.

Nižestepeni sud je imao u vidu da i tužilac poseduje dobre roditeljske kapacitete i da je motivisan da vodi brigu o zajedničkom detetu. Međutim, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu utvrđene činjenice, majka je od rođenja deteta negujući roditelj i adekvatna je u prepoznavanju i zadovoljavanju potreba deteta, što se prepoznaje i u neposrednoj reakciji samog deteta na majku i iskazanoj želji da bude uz nju, te, imajući u vidu i činjenicu da je sam tužilac prouzrokovao da se njegovo viđanje sa detetom u periodu trajanja mere zaštite od nasilja u porodici realizuje preko organa starateljstva i majke tužioca, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletnog deteta parničnih stranaka da se poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se kontakti deteta sa ocem urede po utvrđenom modelu u punom obimu.

Ukazivanje tužioca u reviziji da ga tužena onemogućava da viđa dete onako kako je to utvrđeno presudama nižestepenih sudova je bez uticaja na drugačiju odluku po reviziji, budući da eventualno nepridržavanje tužene nižestepenim sudskim odlukama u pogledu uređenja načina održavanja ličnih odnosa tužioca kao oca sa njihovim zajedničkim detetom može biti sankcionisano u izvršnom postupku, a ne u parničnom.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da revizija ne sadrži posebne razloge o osporavanju visine novčanog iznosa koji je tužilac obavezan da na ime svog dela doprinosa plaća mesečno na ime zakonskog idržavanja maloletnog deteta, pa odluku u tom delu nije ispitivao.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu odredbe člana 414. ZPP.

Odluka iz stava drugog izreke je doneta u smislu odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. ZPP, s obzirom da tužilac-protivtuženi nije postigao uspeh sa izjavljenom revizijom.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić