Presuda Vrhovnog kasacionog suda o odbijanju revizije za naknadu štete

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 5108/19 od 27.05.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužilja BB da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku tužilaca od 10.12.2019. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2655/21 od 07.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem, četvrtom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u delu stava drugog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu AA, na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, pored iznosa dosuđenog stavom prvim izreke (700.000,00 dinara) isplati iznos od još 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.02.2021. godine do isplate, dok je u preostalom delu stava drugog izreke, za iznos od 2.100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.02.2021. godine do isplate, žalba tužioca odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako štp je obavezana tužena da tužiocu AA naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 177.475,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje Višeg suda u Beogradu P broj 5108/2019 od 27.05.2021. godine u stavu prvom izreke, tako što je obavezana tužilja BB da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.250,00 dinara . Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca izjavljena protiv odbijajućeg dela odluke o glavnoj stvari i protiv odluke o troškovima postupka nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, na koju se revizijom zapravo ukazuje. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode stranaka i dao razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenim žalbama, a u delu kojim je odbio žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu drugostepeni sud, u smislu člana 396. stav 2. ZPP, nije imao zakonsku obavezu da detaljno obrazlaže presudu, jer je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca AA podneta je krivična prijava zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ. Rešenjem o zadržavanju od 22.12.2011. godine određeno mu je zadržavanje u trajanju od 48 sati, računato od 22.12.2011. godine u 14,20 časova, kada je lišen slobode. Više javno tužilaštvo je protiv tužioca podnelo zahtev za sprovođenje istrage i istražni sudija Višeg suda u Vranju je doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki 103/11 od 24.12.2011. godine, kojim mu je određen pritvor u trajanju od 30 dana iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 2, 3. i 5. ZKP, zbog okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni na slobodi mogao ometati postupak istrage uticajem na svedoke koji još uvek nisu saslušani, a ukoliko bi se našao na slobodi da bi mogao ponoviti krivično delo, kao i da se radi o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna preko 10 godina zatvora, dok se posebno teške okolnosti ogledaju u velikom iznosu pribavljanja koristi i stavljanja na teret od 42.017.000,00 dinara. Rešenjima Višeg suda u Vranju Kv 11/12 od 20.01.2012. godine i Apelacionog suda u Nišu K 16/12 od 19.03.2012. godine pritvor je produžavan do 19.05.2012. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kr 27/12 od 18.05.2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog istražnog sudije Višeg suda u Vranju za produženje pritvora tužiocu određen rešenjem Ki 103/11 od 24.12.2011. godine, a poslednji produžen rešenjem Apelacionog suda u Nišu K 16/12 od 19.03.2012. godine. Presudom Višeg suda u Vranju K 12/14 od 26.10.2015. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, a presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 55/16 od 03.08.2016. godine. U pritvoru je proveo ukupno 150 dana.

Tužilac je ranije, presudom Opštinskog suda u Jagodini K 300/04 od 19.08.2004. godine, osuđivan na kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca uslovno za jednu godinu, na novčanu kaznu od 10.000,00 dinara zbog izvršenog krivičnog dela iz člana 146. stav 1. KZ u vezi sa članom 22. OKZ. Pre lišenja slobode tužilac AA je bio zakonski zastupnik Privrednog društva „VV“ d.o.o. ..., a prema rešenju Agencije za privredne registre od 26.05.2010. godine tužilja BB je bila upisana kao član tog društva sa udelom od 100 %. Nakon lišenja slobode tužioca AA raskinuta su tri ugovora o prodaji robe koja je Privredno društvo „VV“ DOO ... zaključilo sa tri privredna društva.

Visina izgubljenog prihoda privrednog društva „VV“ d.o.o. ... zbog raskida ugovora o kupoprodaji robe utvrđen je nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke. Označeni iznos predstavljao bi prihod u poslovnim knjigama Privrednog društva „VV“ DOO ..., što bi za posledicu imalo uvećanje neto dobiti i iskazivanje u poreskom bilansu, koji se oporezuje kao dobit preduzeća po stopi od 10%, a isplata tužiocu AA nije vršena po bilo kom vlasničkom pravu 2010, 2011, 2012, 2013. i 2014. godine, već je ostvarena neto dobit knjižena kao neraspoređen dobitak koji je prikazan u bilansu stanja i iznosi 9.804.000,00 dinara, sve ukupno na dan veštačenja 25.12.2018. godine iznosi 61.995.626,02 dinara, a neto dobitak nije isplaćivan vlasniku u periodu od 2010. i 2014. godine iako je postojao u 2010. godini u iznosu od 2.571.000,00 dinara, u 2011. godini u iznosu od 4.776.000,00 dinara, 2012. godini u iznosu od 1.868.000,00 dinara, 2013. godine u iznosu od 120.000,00 dinara i 2014. godine u iznosu od 32.000,00 dinara.

Iz iskaza tužioca AA saslušanog u svojstvu parnične stranke utvrđeni su uslovi u pritvoru i način poslovanja firme, sve bliže navedeno u obrazloženjima nižestepenih presuda. Nakon izlaska iz pritvora osećao se psihički loše, nije mogao da spava, jer je bilo potrebno vreme da se privikne na normalan život, a par meseci nakon izlaska iz pritvora u Jagodini mnogi poznanici nisu hteli da mu se jave, izbegavali su svaki kontakt sa njim.

Tužilac se pre podnošenja tužbe obraćao 31.01.2019. godine tuženoj sa zahtevom za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, ali dogovor oko zaključenja vansudskog poravnanja nije postignut.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud, primenom materijalnog prava iz člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, člana 172, 200. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 232. ZPP, obavezao tuženog da tužiocu AA, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, usled neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 1.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, pa do konačne isplate, a u preostalom delu za iznos od još 2.100.000,00 dinara tužbeni zahte odbio kao neosnovan.

Prilikom odmeravanja visine naknade za traženi vid štete, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je vodio računa o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima koje utiču na prirodu i težinu duševnih bolova nastalih usled neosnovanog lišenja slobode, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, uslovi boravka tužioca u pritvoru, težina krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, raniju neosuđivanost tužioca za istovrsno krivično delo i ispunjenost uslova za zakonsku rehabilitaciju u odnosu na raniju osuđivanost, godine života, porodični i lični status tužioca, odnos sredine prema tužiocu nakon lišenja slobode kao i značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada. Imajući u vidu navedeno drugostepeni sud je u dovoljnoj meri ocenio sve relevantne kriterijume za odmeravanje visine ove naknade, koja bi se mogla smatrati pravičnom za obe parnične stranke, prema svrsi i cilju kome ta naknada služi, pa je dosuđen iznos pravilno utvrđen, odnosno nije prenisko odmeren.

Suprotno navodima revizije, pravilna je i odluka o početku toka zakonske zatezne kamate na iznos dosuđene naknade nematerijalne štete. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete (član 186. ZOO). Tim trenutkom je štetnik u obavezi da naknadi štetu, što, bez sumnje, važi za njegovu obavezu naknade materijalne štete. Zato je citirana odredba člana 186. uvrštena u odeljak zakona sa naslovom „Naknada materijalne štete“ Takve i slične odredbe nema u odeljku o naknadi nematerijalne štete (član 199. do 205. ZOO). Povezujuća odredba člana 205.ZOO, da se određena pravila o materijalnoj šteti, odnosno naknadi za materijalnu štetu primenjuju i za nematerijalnu štetu, ne pominje da bi se ranije citirano pravilo iz člana 186. ZOO o dospelosti obaveze naknade za materijalnu štetu primenjivalo i za nematerijalnu štetu. Obaveza naknade nematerijalne štete se ne smatra dospelom od trenutka nastanka štete, zbog njene pravne prirode. Za ovaj vid štete dosuđuje se novčana naknada kao satisfakcija, a obim takve satisfakcije, kao novčane obaveze u smislu člana 394. ZOO, se određuje prema prilikama u vreme zaključivanja glavne rasprave, kako je pravilno odlučio drugostepeni sud.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o privrednim društvima kada su ocenili da tužioci nisu aktivno legitimisani za potraživanje naknade materijalne štete

Tužioci zahtev za naknadu materijalne štete zasnivaju na tvrdnji da je Preduzeće „VV“ DOO ... (čiji je zakonski zastupnik bio tužilac AA, a osnivač tužilja BB) izgubilo dobit koju je osnovano moglo očekivati, prema redovnom toku stvari, u periodu kada je tužilac AA bio u pritvoru, jer je usled pritvaranja tužioca došlo do raskida tri ugovora, što je za posledicu imalo gubitka prihoda, odnosno dobiti preduzeća, pa samim tim i njihovih ličnih očekivanih prihoda.

Prema nalazu veštaka postoji izgubljena dobit preduzeća u iznosu koji bi preduzeće ostvarilo da nisu raskinuti zaključeni ugovori o kupoprodaji robe. Međutim, u smislu odredbi Zakona o privrednim društvima, citiranih u obrazloženju drugostepene preusude, taj iznos se ne može tretirati kao dobit koji bi pripadao tužiocima kao fizičkim licima, jer član društva sa ograničenom odgovornošću po osnovu udela ima pravo učešća u dobiti društva zavisno od veličine udela, ali to pravo ne znači ukupan iznos dobiti društva, bez obzira što je član društva jedini vlasnik i osnivač. Pri tom, tužioci nisu dokazali da je Preduzeće „VV“ DOO ... donelo odluku o raspodeli dobiti u smislu člana 217. stav 1. Zakona o privrednim društvima, imajući u vidu da u periodu pre i nakon pritvaranja tužioca AA, prema nalazu veštaka, isplata vlasniku nije vršena po bilo kom vlasničkom pravu, pa izgubljena dobit nije ni nastala u imovini tužioca. S toga i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužioci nisu aktivno legitimisani da traže naknadu materijalne štete nastale za preduzeće koje je posebni privredni subjekt.

Vrhovni kasacioni sud je cenio sve navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode stranaka koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić