SP
Prijava Registracija

Presuda Vrhovnog suda o vraćanju sredstava nakon raskida ugovora o zajedničkom ulaganju

Kratak pregled

Vrhovni sud je potvrdio obavezu tuženih da vrate 250.000 evra tužiocu nakon njegovog istupanja iz ugovora o zajedničkom ulaganju. Kako osnova za zadržavanje novca više nema, primenjene su odredbe o sticanju bez osnova, uz obavezu isplate duga sa pripadajućom zakonskom kamatom.

Preuzmite dokument u PDF formatu

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 22768/2023
16.04.2026. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vlastimir Mihajlović, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Jasmina Milutinović, advokat iz ..., GG i DD, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Mladen Čulić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 435/23 od 30.03.2023. godine, u sednici održanoj 16.04.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 435/23 od 30.03.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Negotinu P 17/20 od 24.11.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa su tuženi solidarno obavezani da tužiocu na ime duga isplate iznos od 250.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom po stopi Evropske centralne banke na iznos od 10.000 evra počev od 01.01.2015. godine do konačne isplate, a na iznos od 240.000 evra počev od 10.08.2017. godine do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 10.000 evra za period počev od 15.08.2011. godine do 31.12.2014. godine, i na dosuđeni iznos od 240.000 evra za period počev od 15.08.2011. godine do 09.08.2017. godine, odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 519.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 435/23 od 30.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke, osim u delu za dosuđenu kamatu na iznose glavnog duga, i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu odluke o kamati na iznose glavnog duga, tako što se tuženi obavezuju da tužiocu isplate na dosuđeni iznos od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kamatu po Zakonu o zateznoj kamati počev od 01.01.2015. godine do konačne isplate i da tužiocu isplate na dosuđeni iznos od 240.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kamatu po Zakonu o zateznoj kamati počev od 10.08.2017. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili revizije zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povrede odredaba parničnog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile ugovor o zajedničkom ulaganju 15.08.2011. godine, i to tužilac, kao prvi ulagač, a tuženi bračni par BB i VV, i bračni par GG i DD, kao drugi i treći ugovorači, kojim su ugovorili zajednička ulaganja i finansiranje u izgradnju stambenog objekta u Francuskoj na Azurnoj obali. Istim ugovorom, tužilac se obavezao da učestvuje u finansiranju izgradnje navedenog objekta uplatom iznosa od 250.000 evra drugom i trećem ugovaraču na ravne delove. Navedeni ugovor je sačinjen i overen u kancelariji advokata Milorada Tupanjca u ... koji je prebrojao novac i predao tuženima navedeni iznos. Tuženi su potpisali priznanicu 15.08.2011. godine, kojom su potvrdili da su u advokatskoj kancelariji po osnovu navedenog ugovora primili iznos od 250.000 evra. Aneksom broj 1 ugovora zaključenog 09.08.2014. godine, između stranaka ugovarači su se saglasili da prvi ugovarač istupa iz ugovorenog odnosa zaključenog i potpisanog ugovora o zajedničkom ulaganju, da ostaju drugi i treći ugovarač, a članom 4. istog ugovora da se obavezuju drugi i treći ugovarač, tuženi, da tužiocu uplaćena sredstva u iznosu od 250.000 evra vrate najkasnije do 31.12.2014. godine i to najmanje 10.000 evra a preostali iznos najkasnije u roku od tri godine od dana potpisivanja aneksa. Navedeni aneks su potpisali tužilac, prvi ugovarači GG i DD, s tim što je GG ugovor potpisao i kao punomoćnik ugovarača BB i VV, po ovlašćenju datom 07.08.2014. godine. Tužilac je podneo krivičnu prijavu protiv tuženih za krivično delo prevare. Tuženi navedeni iznos nisu vratili. Potpisi na ugovoru i aneksu, priznanici i ovlašćenju su nesporni.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu odredaba čl. 104, 210, 277, 214. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev jer tuženi nisu ispunili svoje obaveze iz aneksa na utvrđen način i vratili tužiocu dugovani iznos. Drugostepeni sud je zauzeo suprotno stanovište u odnosu na prvostepeni sud samo u pogledu primene materijalnog prava u pogledu kamate i u tom delu preinačio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Stavom 2. istog člana propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

U konkretnom slučaju, kako na strani tuženih postoji obaveza da tužiocu isplate 250.000 evra s obzirom da do realizacije ugovora o zajedničkom ulaganju nije došlo a da je utvrđeno da su navedeni iznos primili a da nisu postupili po aneksu kojim im je tužilac omogućio da vraćanje navedenog iznosa izvrše na ugovoreni način, to je tužbeni zahtev osnovan a tuženi u obavezi da navedeni iznos vrate tužiocu. Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

U većem delu navodi revizije tuženih se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu