Odbijanje tužbenog zahteva za povraćaj zajma zbog nedostatka dokaza

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je jednočlano privredno društvo čiji je osnivač BB, državljanka ..., sa upisanim i uplaćenim novčanim kapitalom u iznosu od 11.755,06 dinara. Prilikom osnivanja, kao direktori društva, upisani su BB i VV, bez ograničenja. VV, ovde tužilac, je u međuvremenu promenio lično ime i sada je njegovo lično ime AA. Za potrebe poslovanja, krajem 2012. godine, privredno društvo je uzelo kredit kod GG od 100.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, koji je obezbeđen depozitom od 105.000 evra. Od navedenog novčanog iznosa, početkom 2013. godine, kupljene su proizvodne mašine. Tokom 2013. godine do 2015. godine na račun tuženog je izvršeno više uplata različitih novčanih iznosa za potrebe tekućeg poslovanja, koje su knjižene kao ''pozajmice osnivača'' po nalozima za uplatu sa potpisom VV. U istom periodu vršene su i isplate različitih novčanih iznosa kao ''povraćaj pozajmice za likvidnost'', gde je kao primalac označen takođe VV, a kao isplatilac tuženo društvo, koga zastupa VV. Dana 24.08.2016. godine sporazumno je raskinut radni odnos tužioca sa tuženim društvom, a za novog direktora društva je upisan DD. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac imao otvoren devizni račun kod GG, na koji je dana 29.11.2012. godine izvršena uplata iznosa od 100.000 evra. Na dan te uplate, tužilac je dao BB ovlašćenje da može neograničeno da podiže sredstva sa tog računa. Dana 11.12.2012. godine uplaćen je iznos od još 5.300 evra, a sa tog računa su preneta sredstva na račun tuženog društva u iznosu od 105.000 evra. Tužilac i BB su imali ovlašćenja neograničenog raspolaganja sredstvima na deviznom računu tuženog društva, a od tih sredstava su kupljene proizvodne mašine za iznos od 90.000 evra i plaćeni troškovi prevoza u iznosu od 222.797,90 dinara. U periodu od 01.01.2014. godine do 31.12.2016. godine nije evidentirano nikakvo plaćanje tuženog na ime zakupa i struje zakupodavcu ''ĐĐ'' d.o.o. ..., a nakon usaglašavanja stanja sa tim pravnim licem, tuženo privredno društvo je na ime zakupa po osnovu ugovora o poravnanju i izmirenju obaveza od 10.05.2008. godine, uplatom iznosa od 936.150,00 dinara dana 02.07.2018. godine, izmirilo obavezu. Novčana sredstva potrebna za rad tuženog privrednog društva, obezbedila je njegov osnivač, BB, tako što je iznos od 100.000 evra prethodno dala tužiocu radi uplate na njegov račun, samo radi prenosa na račun privrednog društva, jer je tako bilo jednostavnije, pošto je BB strani državljanin. Tužilac nije dokazao da je novčana sredstva koja su predmet ove parnice pozajmio tuženom društvu, niti je dokazao da je novčani iznos isplaćen zakupodavcu na ime zakupa za poslovni prostor koji je koristilo tuženo društvo, tužilac isplatio sopstvenim novčanim sredstvima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi tužbeni zahtev tužioca odbili, kao neosnovan, primenom pravila o teretu dokazivanja, u smislu odredbe člana 228. i 231. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Navodima revizije tužioca o tome da je ovu pravnu stvar trebalo rešiti primenom Zakona o obligacionim odnosima i to onim odredbama koje regulišu materiju zajma, shodno odredbi člana 557.-556., ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca zasniva se na primeni pravila o teretu dokazivanja. Tužilac je, kao stranka koja tvrdi da ima pravo da od tuženog traži predmetni novčani iznos, bio dužan da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje tog prava, shodno odredbi člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a on tu činjenicu nije dokazao. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja, shodno odredbi člana 231. stav 1. istog Zakona. S tim u vezi, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić