Presuda Vrhovnog kasacionog suda o dejstvu sporazuma o rehabilitacionom obeštećenju

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog pogrešne primene materijalnog prava, što proizlazi iz obrazloženja revizije.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u nižestepenim presudama, tužilac je sin pok. BB koji je rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 578/2012 od 22.03.2013. godine i utvrđeno da je ništava od donošenja presuda Veća vojnog suda komande područja Beogradskog br. 243/45 od 10.05.1945. godine, a rehabilitovano lice se smatra neosuđivanim. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je sada pok. BB, rođen ... godine u ..., osuđen zbog kurirske i obaveštajne službe na štetu NOP-a, na kaznu lišenja slobode sa teškim prinudnim radom u trajanju od 12 godina i na trajni gubitak časti i to presudom bez obrazloženja, bez navođenja zakonskog osnova i pouke o pravnom leku. Kaznu je izdržavao u Kazneno- popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici u periodu od 16.11.1944. godine do 24.06.1954. godine. Preminuo je 21.04.2010. godine u ..., Opština .... Tužilac je rođen 50 dana nakon hapšenja svog oca, bez koga je rastao u narednom periodu od 9 godina.

Između stranaka je zaključen sporazum o rehabilitacionom obeštećenju 27.02.2015. godine, kojim se, u članu 1. Republika Srbija - Ministarstvo pravde obavezala da tužiocu AA isplati 247.575,00 dinara na ime rehabilitacionog obeštećenja i to na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog lišenja slobode svog oca BB. Članom 3. sporazuma navedeno je da AA prihvata iznos iz člana 1. kao rehabilitaciono obeštećenje i odriče se prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos. Članom 4. strane potpisnice saglasno konstatuju da su ovim sporazumom međusobna prava i obaveze po osnovu rehabilitacionog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete uređena, da je sporni pravni odnos između strana zaključenjem ovog sporazuma regulisan u potpunosti. Tužiocu je iznos po sporazumu isplaćen po rešenju tužene od 20.03.2015. godine, o čemu je tužilac obavešten dopisom od 07.04.2015. godine.

Prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev osnovan primenom člana 7. stav 5. i člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i obavezao tuženu da tužiocu isplati 2.000.000,00 dinara, ocenom da je tužilac po sporazumu delimično obeštećen.

Apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo usvajanjem tužbenog zahteva, jer nije pravilno ocenio sporazum o rehabilitacionom obeštećenju kojim se tužilac odrekao prava da po istom osnovu potražuje veći iznos od sporazumom utvrđenog, čime je po oceni drugostepenog suda tužilac ostvario pravo na rehabilitaciono obeštećenje i u parnici ne može zahtevati naknadu nematerijalne štete po tom osnovu, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Iako je drugostepeni sud propustio da se pozove na materijalno pravne propise i da se izjasni o pravnoj prirodi sporazuma zaključenog između stranaka, pravilno je odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Prema članu 27. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ 92/11), koji se primenjuje po članu 30. tog Zakona, na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju, rehabilitovano lice ili lica iz člana 26. stav 3. i 4. ovog Zakona (između ostalih, deca rehabilitovanog lica koja su rasla bez roditeljskog staranja) mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje (stav 1). O zahtevu za rehabilitaciono obeštećenje odlučuje Komisija za rehabilitaciono obeštećenje (stav 2). Ako zahtev iz stava 2. ovog člana ne bude usvojen ili po njemu Komisija za rehabilitaciono obeštećenje ne donese odluku u roku od 90 dana od dana podnošenja zahteva, podnosilac zahteva može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete. Ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba se može podneti u pogledu ostatka zahteva (stav 3).

Iz citiranih odredaba proizlazi da se, nakon zaključenja sporazuma, može podneti tužba, ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva. U ovom slučaju, članom 3. sporazuma zaključenog između stranaka je propisano da tužilac AA prihvata iznos iz člana 1. sporazuma (247.575,00 dinara) kao rehabilitaciono obeštećenje i odriče se prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos od iznosa iz člana 1. sporazuma, a članom 4. je konstatovano da je ovim sporazumom sporni pravni odnos između strana regulisan u potpunosti. Pošto sporazum iz člana 27. Zakona o rehabilitaciji ima pravno dejstvo vansudskog poravnanja (članovi 1089- 1098. Zakona o obligacionim odnosima), u situaciji kada je sporazumom konstatovano da je sporni odnos rešen u potpunosti, tužbu po istom pravnom osnovu je moguće podneti samo pod uslovom da je prethodno utvrđena ništavost zaključenog sporazuma, u smislu člana 1097. Zakona o obligacionim odnosima, a tužilac utvrđenje ništavosti nije tražio.

Navodi revizije kojima se ističe da se tužena u sporazumu nije pozvala na zakonske odredbe, sudsku praksu, niti je navela kriterijume na osnovu kojih je utvrdila visinu naknade nematerijalne štete, tužioca nije upozorila na sadržinu i posledice potpisivanja sporazuma, niti mu je ostavila mogućnost da izjavi pravni lek u cilju zaštite svojih prava, nemaju uticaja na odlučivanje. Sporazumom je, u članu 3. i 4., decidno predviđeno da se tužilac njegovim potpisivanjem odriče prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos i da je sporni pravni odnos regulisan u potpunosti, tako da je tužilac u samom sporazumu upozoren o pravnim posledicama njegovog potpisivanja. Tužena ne može tužiocu da ostavi mogućnost da izjavi pravni lek protiv sporazuma jer je u pitanju ugovor stranaka, a tužilac je u mogućnosti da vodi parnicu radi poništaja poravnanja, što nije učinio.

Bez uticaja su navodi revizije kojima se ističe da je tužena sačinila tekst sporazuma bez tužiočevog prisustva ili prisustva stručnog zastupnika, da tužiocu nije omogućeno učešće u zaključenju sporazuma i da ne postoji njegova saglasnost, volja i pristanak na sadržinu sporazuma, zbog čega revizija smatra da je tužena izvršila samo delimično obeštećenje u pogledu visine nematerijalne štete. Okolnost da je tužena pripremila tekst sporazuma, ne čini sporazum ništavim, a tužilac je volju izrazio slobodno kada je tuženoj poslao potpisani primerak sporazuma.

Ukazivanje da je tužilac starije životne dobi, da je pretrpeo moždani udar 2012. godine, kada je stacionarno lečen, nije od uticaja jer tužilac tokom postupka nije podneo dokaze da nije imao sposobnost za zaključenje ugovora u smislu člana 1091. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revizije kojima se ističe da je tužilac trpeo duševne bolove usled nedostatka roditeljskog staranja u dugom vremenskom periodu i da isplaćeni iznos ne predstavlja pravičnu naknadu u smislu člana 200. ZOO, nemaju uticaja na odlučivanje u situaciji kada je tužilac pristao da isplatom iznosa koji je ponudila tužena bude obeštećen u celosti.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić