Presuda Vrhovnog kasacionog suda o naknadi imovinske štete zbog povrede razumnog roka

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačvanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse u ovoj vrsti sporova, jer je drugostepenom odlukom odlučeno na drugačiji način u odnosu na odlučivanje u istovetnim činjenično-pravnim sporovima u drugim odlukama. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 8/2017 od 19.01.2017. godine, usvojen je prigovor ovde tužilje radi ubrzanja postupka, te je istim rešenjem utvrđeno da je tužilji u stečajnom postupku, pred Privrednim sudom u Leskovcu St 69/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućim stečajnim sudijama da preduzmu sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u što kraćem roku, a navedenim rešenjem je stečajnom poveriocu, ovde tužilji, priznato potraživanje u iznosu od 167.182,22 dinara, koji iznos se u ovom postupku potražuje po osnovu naknade imovinske štete.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje imajući u vidu da se radi o priznatom potraživanju tužilje u postupku stečaja i da tužilja nije dokazala da je imovinska šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku. Drugostepeni sud prihvata ovakav zaključak, iz razloga što tužilja tužbenim zahtevom potražuje iznos koji predstavlja njeno potraživanje u predmetnom stečajnom postupku, a prema oceni ovog suda pored postojanja odgovornosti tužene zbog dužine trajanja stečajnog postupka, mora se dokazati i da je odgovorna za postojanje duga stečajnog dužnika prema stačajnom poveriocu, a tužilja nije dokazala postojanje uzročno - posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je pretrpela imovinsku štetu u navedenom iznosu upravo zbog dugotrajnog trajanja stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Leskovcu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužilja je podnela tužbu na osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/15). Reč je o tužbi za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, koja se podnosi protiv Republike Srbije u roku od godinu dana od dana kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje. U postupku po toj tužbi, pored odredbi zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi - pravila o uzročno posledičnoj vezi i objektivnoj odgovornosti tužene, primenjuju se i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. navedenog zakona.

Imovinska šteta koju tužilja potražuje u ovom slučaju po visini odgovara njenom nenamirenom novčanom potraživanju priznatom zaključkom o listi potraživanja Privrednog suda u Leskovcu St 69/10 od 08.11.20011.godine. To potraživanje potiče iz radnog odnosa i predstavlja tužiljinu zaradu koju joj poslodavac (stečajni dužnik) nije isplatio po pravnosnažnoj i izvršnoj sudskoj odluci (presudi Opštinskog suda u Leskovcu P 5880/02 od 23.01.2004. godine), a koje tužilja nije naplatila ni u izvršnom ni u stečajnom postupku njenog poslodavca u kojem je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, tužilji je u postupku stečaja priznato potraživanje. Postupak stečaja koji je hitan postupak započeo je 2010. godine, i do sada nije završen, a to nije učinjeno ni nakon utvrđenja da je tužilji u stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo sudiji da u određenom roku preuzme sve potrebne radnje da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika.

Organi tužene države nisu preduzeli neophodne mere da se doneta presuda izvrši pa zato postoji njena odgovornost predviđena članom 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku odgovornost tužene Repblike Srbije je objektivna, a u ovom slučaju tužena ne navodi uverljive razloge za propuste njenih organa (suda) niti su utvrđeni propusti tužilje, koji su imali za posledicu nesprovođene postupka stečaja, usled čega bi tužena mogla biti u potpunosti ili delimično oslobođena od odgovornosti.

Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku – nesprovođenjem postupka stečaja u periodu dužem od 10 godina povređeno je tužiljino pravo na imovinu zagarantovnu članom 1. protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 58. Ustava Republike Srbije i umanjenjem njene imovine prouzrokovana obična materijalna šteta predviđena članom 155. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je tužena u obavezi da tužilji nadoknadi tako nastalu štetu i saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda isplati novčani iznos koji joj je priznat u stečajnom postupku (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kačapor i drugi protiv Srbije i predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije, odnosno odluke Ustavnog suda Už 7912/2014 od 09.06.2016. godine, Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine i druge), bez obzira na to što stečajni postupak i unovčenje imovine stečajnog dužnika nije okončan. U vezi s tim mora se ukazati i na odluku Evropskog suda za ljudska prava br. 42/10 (predmet Perišić i drugi protiv Srbije), donetu po predstavci određenog broja stečajnih poverilaca u stečajnom postupku nad DGP „Zlatibor“ iz Užica, kojom presudom je, bez obzira što stečajni postupak nad označenim preduzećem nije okončan, obavezana tužena država da zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - nepreduzimanja mera da podnosioci predstavke naplate svoja novčana potraživanja iz radnog odnosa utvrđena pravnosnažnim sudskim odlukama, isplati podnosiocima predstavke naknadu materijalne štete u visini iznosa koji su im dosuđeni pravnosnažnom sudskom odlukom i prijavljenih u stečajnom postupku.

Imajući izloženo u vidu, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka kao i postupka po reviziji, sadržana u stavu drugom i trećem izreke doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. stav 1, 154. ZPP. Tužilja je uspela u postupku te joj pripada pravo na naknadu troškova postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata i to za sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, sastava žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, ukupno iznos od 25.500,00 dinara, kao i troškovi revizijskog postupka na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sve shodno važećoj AT u vreme presuđenja.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić