Presuda Vrhovnog suda o pravu na naknadu PDV-a za štetu

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 19799/18 od 10.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 01.12.2017. godine dogodila se saobraćajna nezgoda izazvana sudarom motornih vozila, kojom prilikom je tužilac pretrpeo materijalnu štetu na vozilu. Predmetna nezgoda je prouzrokovana isključivom krivicom vozača koji je upravljao putničkim motornim vozilom, koje je kod tuženog bilo osigurano od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima po polisi br. ... Ocenom nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke, utvrđeno je da ukupna materijalna šteta u vidu vrednosti delova za zamenu i troškova ljudskog rada iznosi 87.723,00 dinara bez PDV-a, dok sa PDV-om iznosi 101.668,00 dinara. Tuženi je isplatio tužiocu ukupno 84.723,00 dinara, a na ime pretrpljene materijalne štete u navedenom štetnom događaju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je snosio troškove za popravku oštećenog vozila, niti je dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu za iznos plaćenog PDV-a. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da tužilac tokom postupka nije dostavio dokaz - račun da je izvršio popravku predmetnog vozila u servisu koji je u vrednost delova za izmenu i troškova ljudskog rada zaračunao i PDV, odnosno nije dostavio dokaz da je iz ličnih sredstava snosio troškove za popravku oštećenog vozila, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu naknadi štetu na ime plaćenog PDV-a. Zaključio je i da bi navedenom isplatom na ime PDV-a moglo doći do neosnovanog obogaćenja tužioca, ukoliko tužilac dosuđeni iznos ne iskoristi za kupovinu delova i popravku vozila u servisu u kom se naplaćuje PDV.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odredbom člana 155. istog zakona, propisano je da je šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Odredbom člana 185. navedenog zakona propisano je da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1), da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (stav 3). Odredbom člana 190. zakona propisano je da će sud uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Odredbom člana 940. ZOO, propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu (stav 1), a članom 941. istog zakona propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze (stav 1).

Zakonom o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 84/2004... i 108/13 sa izmenama i dopunama) članom 1. stav 1. propisano je da se ovim zakonom uvodi porez na dodatnu vrednost (u daljem tekstu: PDV) u Republici Srbiji, a stavom 2. da je PDV opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanja usluga, u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara. Opšta stopa iznosi 20% (od 01.10.2012. godine).

U konkretnom slučaju, 01.12.2017. godine dogodila se saobraćajna nezgoda, kojom prilikom je tužilac pretrpeo materijalnu štetu na vozilu, a predmetna nezgoda prouzrokovana je isključivom krivicom vozača koji je upravljao putničkim motornim vozilom koje je kod tuženog bilo osigurano od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke utvrđeno je da je ukupna materijalna šteta u vidu vrednosti delova za zamenu i troškova ljudskog rada iznosi 87.723,00 dinara bez PDV-a, dok sa PDV-om iznosi 101.668,00 dinara. Tuženi je isplatio tužiocu 84.723,00 dinara. Prema činjeničnom utvrđenju, nije sporno da je osiguranik tuženog isključivo odgovoran za saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac pretrpeo materijalnu štetu na svom vozilu, zbog čega je tuženi shodno citiranim odredbama članova 940, 941. i 190. ZOO u obavezi da tužiocu potpuno naknadi štetu odnosno da tužiocu isplati naknadu u iznosu koji je potreban da se tužiočeva materijalna situacija dovede u ono stanje koje je postojalo da nije bilo štetne radnje. Imajući u vidu navedeno, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, po oceni Vrhovnog suda, da bi se materijalna situacija oštećenog dovela u stanje koje je postojalo pre nastanka štete osiguravač štetnika treba da oštećenom isplati predmetno novčano potraživanje s obzirom na to da se naknada ostvaruje u novcu prema tržišnoj vrednosti dobara i usluga u koju je uračunat PDV, zbog čega je tuženi u obavezi da tužiocu isplati 16.945,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako su preinačene nižestepene presude i usvojen tužbeni zahtev, povodom revizije tužioca, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe od strane advokata i jednog obrazloženog podneska po 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i revizije 18.000,00 dinara, prema AT važećoj u trenutku preduzimanja parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi za: tužbu, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku po 2.580,00 dinara i reviziju 5.160,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...95/18), dok trošak sudskih taksi za revizijsku odluku nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković