Vrhovni sud odbacio reviziju Republike Srbije u sporu o naknadi za korišćenje zemljišta

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1098/23 od 01.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava prvog izreke prvostepene presude kojim je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova postupka isplati 161.020,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primeno člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao o izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, bez pravnog osnova za agroekonomsku 2015/2016. godinu isplati razliku do trostrukog iznosa najviše prosečne postignute cene po hektaru na teritoriji okruga na kojoj se nalazi poljoprivredno zemljište primenom člana 62. stav 5. u vezi člana 64a. Zakona o poljoprivrednom zemljuštu. Ovo zbog toga što je tuženi postupajući po Zaključku Vlade Republike Srbije od 11.03.2016. godine, dana 18.04.2016. godine (u okviru roka određenog Zaključkom Vlade Republike Srbije) prijavio nadležnom organu jednice lokalne samouprave ukupnu površinu poljoprivrednog zemljišta koje koristi bez zaključenog ugovora o zakupu, o čemu je sačinjen zapisnik 30.08.2016. godine, međutim, tuženom nije omogućeno od strane nadležnih organa tužilje i organa lokalne samouprave da plati naknadu za korišćenje zemljišta (Zaključak Vlade RS je od strane opštinskih organa Alibunar usvojen tek novembra 2016. godine, a ubrzo stavljen van snage i to po proteku agroekonomske godine, zbog čega Ministarstvo poljoprivrede u tom trenutku nije ni prihvatilo odluku), to nema osnova da se tuženi obaveže na plaćanje na osnovu odredbe člana 62. stav 5. Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Činjenica da tuženi nije istovremeno sa podnošenjem prijave platio naknadu za korišćenje zemljišta koje koristi bez pravnog osnova, nije od uticaja na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu, jer je Zaključkom Vlade Republike Srbije preporučeno da se ova naknada plaća na osnovu vansudskih poravnanja, koja su trebala biti zaključena istovremeno sa podnošenjem prijave, koje poravnanje tuženom, prilikom podnošenja prijave, nije ponuđeno, što se ne može staviti u krivicu tuženog.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao o izuzetno dozvoljenoj, sa kojih razloga je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Članom 410. stav 2. tačka 5. ZPP, propisano je da je revizija nedozvoljena ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 28.03.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 36.340 evra.

S obzirom na to da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prealazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, to revizija tužilje nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković