Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu male vrednosti

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 3954/2018 od 21.01.2020. godine, stavom prvim izreke žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa niti za ujednačavanjem sudske prakse, ni novim tumačenjem prava, imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite te način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Tužena se u reviziji poziva na sudske odluke, ali se uglavom radi o odlukama prvstepenih sudova koje ne mogu biti izraz ustaljene sudske prakse zbog čega nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu ujednačavanja sudske prakse. Obrazloženja pobijanih presuda za odluku o usvajanju zahteva tužilje u skladu su sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava iz članova 12, 15, 46, 47, 105, 109. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u skladu su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni zakonskih ovih odredbi te ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, kao i u skladu su sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda zauzetim na sednici Građanskog odeljenja 02.04.2019. godine, zbog čega ne postoji potreba za odlučivanjem o reviziji tužene u smislu člana 404. stav 1. ZPP, te je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom članu 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja delimične ništavosti ugovora i sticanja bez osnova podneta je 30.03.2018. godine, vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 188.881,55 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić