Presuda o poveravanju dece majci, izdržavanju i zaštiti od nasilja u porodici
Kratak pregled
Vrhovni kasacioni sud odbija reviziju tuženog i potvrđuje odluku o samostalnom vršenju roditeljskog prava majke, visini izdržavanja i meri zaštite od nasilja. Odluke su donete u najboljem interesu dece i u skladu sa Porodičnim zakonom.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2406/2015
28.01.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje G.M. iz B., čiji je punomoćnik B.N., advokat iz B., protiv tuženog Z.M. iz B., čiji je punomoćnik M.M1., advokat iz B., radi razvoda braka, poveravanja i izdržavanja maloletne dece i zaštite od nasilja u porodici, po tužbi i po protivtužbi, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 399/15 od 22.07.2015. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 399/15 od 22.07.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 761/13 od 20.02.2015. godine, stavom prvim izreke, razveden je brak parničnih stranaka, zaključen 01.09.2002. godine u Beogradu, pa je stavom drugim izreke, samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnom decom stranaka, M.M.2, rođenim ... godine i M.M.3, rođenim ... godine, povereno majci – tužilji G.M.. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da doprinosi izdržavanju maloletnog M.M.2 u visini od 12.000,00 dinara mesečno, počev od 18.02. do 30.04.2013. godine i počev od 01.06.2013. godine pa ubuduće dok za to budu ispunjeni zakonski uslovi, a za izdržavanje maloletnog M.M.3 9.000,00 dinara mesečno počev od 18.02.2013. godine pa ubuduće dok za to budu ispunjeni zakonski uslovi, odnosno ukupno 21.000,00 dinara mesečno za oba deteta, koje će plaćati svakog 01.- og do 05.- og u mesecu za tekući mesec, uplatom na tekući račun zaknskog zastupnika maloletne dece – majke G., pa je stavom četvrtim izreke naloženo tužilji da u roku od tri dana od prijema presude obavesti tuženog o broju tekućeg računa na koji će vršiti uplatu izdržavanja za maloletnu decu. Stavom petim izreke preko dosuđenih 21.000,00 dinara do traženih 30.000,00 dinara, kao i u delu za izdržavanje maloletnog M.2 za iznos od 15.000,00 dinara u periodu od 01.05. do 31.05.2013. godine, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Stavom šestim izreke, uređen je način održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem – tuženim Z.M., tako što će ce maloletna deca viđati sa ocem jedno popodne u toku nedelje svakog drugog vikenda i to od petka u 20,00 časova do nedelje u 20,00 časova, te će deca sa ocem provoditi očevu krsnu slavu, a sa majkom majčinu krsnu slavu, svoje rođendane će proslavljati naizmenično sa svakim od roditelja, dok će sa ocem provoditi pola letnjeg raspusta i pola zimskog raspusta, s tim što će otac po proteku vremena viđanja maloletnu decu predavati majci, a sve to počev od 20.02.2015.godine. Stavom sedmim izreke, određena je mera zaštite od nasilja u porodici tako što je zabranjeno tuženom da na bilo koji način dalje uznemirava tužilju, te mu je naloženo da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilje. Stavom osmim i devetim izreke, konstatovano je da ova mera zaštite od nasilja u porodici ostaje na snazi šest meseci, a da eventualno izjavljena žalba ne zadržava njeno izvršenje. Stavom desetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici tako što će se naložiti tuženom da se iseli iz stana koji se nalazi u Beogradu u ulici … broj …, da mu se zabrani da joj se približi na udaljenost manju od 500 metara i da mu se zabrani pristup u prostor oko mesta stanovanja tužilje i mesta rada tužilje, na udaljenost manju od 500 metara. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se zajednička deca parničnih stranaka povere njemu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se obaveže tužilja da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća po 10.000,00 dinara mesečno počev od 19.06.2013. godine pa ubuduće, te da se odredi način održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa majkom tako što bi deca provodila sa majkom jedno popodne u toku nedelje svaki drugi vikend i svaki drugi državni i verski praznik. Stavom dvanaestim izreke, odbijen je predlog tuženog za određivanje privremene mere kojim je tražio da se maloletna deca povere njemu na samostalno vršenje roditeljskog prava, te da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici zabranom tužilji da ga na bilo koji način dalje uznemirava, a stavom trinaestim izreke, odbačen je predlog tužioca da se odredi privremena mera zabranom tužilji da u delovima prostorija stana u ulici … br. … u kojima stanuje, a koji je u vlasništvu A.M., dovodi i prima na smeštaj I. O.. Stavom četrnaestim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati 126.820,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 399/15 od 22.07.2015. godine, žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, šestom, sedmom, osmom, devetom, jedanaestom, trinaestom i četrnaestom izreke.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. ovog člana, na koju se revizijom ukazuje.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile brak 01.09.2002. godine, u kome je rođeno dvoje maloletne dece i to M.2, 16.06.2004. godine i M.3, 13.12.2007. godine. Međutim, zbog ozbiljno i trajno poremećenih odnosa među parničnim strankama, kao i zbog fizičkog sukoba do koga je došlo 06.09.2012. godine, tužilja je sa maloletnom decom trajno napustila zajednicu života sa tuženim. Ocenom izveštaja organa starateljstva Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Z., sudovi su utvrdili da je najbolji interes maloletne dece da se vršenje roditeljskog prava poveri tužilji, koja se od prestanka faktičke zajednice života parničnih stranaka samostalno i neposredno starala o deci, a koja prepoznaje i na adekvatan način zadovoljava uzrasne i razvojne potrebe maloletne dece, koja su adaptirana na razdvojeni život roditelja i na boravak u domaćinstvu majke. Sudovi su utvrdili da tužilja sa maloletnom decom živi u dupleks stanu koji je vlasništvo A.M., majke tuženog, s tim što tužilja sa decom živi na petom, a tuženi na četvrtom spratu istog stambenog objekta, pri čemu stanovi imaju odvojene ulaze, a prostori između stanova nisu povezani sa unutrašnje strane. Tužilja je zaposlena, ostvaruje prihod od oko 68.000,00 dinara mesečno, nema drugih izvora prihoda i nema obavezu izdržavanja drugih lica osim maloletne dece. Tuženi je takođe zaposlen i ostvaruje zaradu u visini od oko 65.000,00 dinara mesečno, a takođe nema drugih prihoda i nema obavezu izdržavanja drugih lica osim maloletne dece. Utvrđeno je da stanovi u objektima u kojima žive parnične stranke imaju zajednički strujomer i troškove struje plaća tuženi. Maloletni M.2 ima …, pohađa … razred osnovne škole, svira klavir, ide na folklor i igra šah, a maloletni M.3, ima … godina, ide u predškolsko, za koje se mesečno plaća 3.000,00 dinara. Pored uobičajenih potreba za ishranom, odećom, obućom i školskim priborom, deca nemaju drugih potreba, tako da je za izdržavanje maloletnog M.2 mesečno potreban iznos od 20.000,00 dinara, a za maloletnog M.3 15.000,00 dinara mesečno.
Sudovi su utvrdili i da je tokom trajanja zajednice života parničnih stranaka, tuženi vršio psihičko i fizičko nasilje nad tužiljom – vređanjem, pretnjama, omalovažavanjem, praćenjem i fotografisanjem tužilje sa prijateljima, a više puta i udaranjem šakom po glavi i drugim delovima tela, gađanjem predmetima, guranjem. Sukobi parničnih stranaka kulminirali su 06.09.2012. godine, kada je tuženi, posle kraće svađe, u prisustvu svedoka M.R., više puta udario tužilju u predelu glave, po grudima, rukama, nogama, na koji način joj je naneo povredu u vidu krvnih podliva, kada je došlo i do faktičkog prekida bračne zajednice parničnih stranaka. Utvrđeno je i da je tuženi, i nakon donošenja rešenja o privremenoj meri u ovom postupku, prekršio određenu privremenu meru i uznemiravao tužilju 04.02.2013. godine, tako što je ušao u stan u kome tužilja živi i pokušao da je udari.
Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, nakon adekvatne ocene mišljenja organa starateljstva, pravilno primenili materijalno pravo iz člana 67. i 77. u vezi člana 6. i 266. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), kada su tužilji, kao majci, poverili samostalno vršenje roditeljskog prava nad oba maloletnog deteta, nalazeći da je to njihov najbolji interes, jer tužilja prepoznaje razvojne potrebe i probleme dece koja već žive sa njom, prihvata ih i realizuje na adekvatan način i spremna je da njihovom vaspitanju i obrazovanju posveti naročitu pažnju, pri čemu su deca već prilagođena na život sa majkom.
Način održavanja ličnih odnosa dece sa ocem, kao roditeljem sa kojim deca ne žive, uređen je uz pravilnu primenu člana 272. stav 2. istog zakona. Roditeljsko pravo jeste lično pravo roditelja, ali se vrši isključivo u najboljem interesu deteta, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi, prilikom odlučivanja o poveravanju i uređenju ličnih odnosa maloletne dece sa ocem, pobijanom odlukom adekvatno cenili da sva prava i dužnosti koje ima roditelj kome su deca poverena, ne sme da lišava roditeljskog prava drugog roditelja sa kojim deca ne žive.
Pobijanom odlukom ispravno su ocenjene i sve relevantne okolnosti predviđene članom 160. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, koje su od uticaja na odluku o visini izdržavanja maloletne dece i to potrebe dece prema njihovom uzrastu, kao i mogućnostima tuženog, utvrđene u skladu sa članom 160. stav 3. istog Zakona, imajući u vidu njegova primanja i mogućnosti za sticanje prihoda, ali i uz ocenu ostalih okolnosti koje su od uticaja, posebno da tuženi nema zakonsku obavezu izdržavanja prema drugim licima. Preko visine doprinosa za koje je tuženi obavezan da učestvuje u izdržavanju maloletne dece, a do visine utvrđenih potreba oba deteta, doprinosiće tužilja, kao majka i to kako u materijalnim sredstvima, tako i radom sa decom koji se ogleda u izdržavanju, čuvanju, podizanju, vaspitavanju, obrazovanju i zastupanju drugih interesa dece, u meri u kojoj je to potrebno radi zaštite njihove ličnosti, prava i interesa. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno utvrđena i visina obaveze tuženog, kao obveznika izdržavanja.
Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi vređao, udarao, ponižavao i omalovažavao tužilju, sada bivšu suprugu, čime je nad njom vršio fizičko, psihičko i verbalno nasilje, a cilj ovakvog ponašanja je ugrožavanje duševnog zdravlja i spokojstva tužilje, kao i njenog telesnog integriteta, pa su sudovi pravilnom primenom odredbe člana 10. i 197. Porodičnog zakona, utvrdili da ovako ponašanje predstavlja vršenje nasilja u porodici nad tužiljom, od strane tuženog.
Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je izrečena mera zaštite od nasilja u porodici – zabrana tuženom da na bilo koji način uznemirava tužilju, uz nalog da se uzdrži od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja, kojim ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilje, izrečena uz pravilnu primenu odredbe člana 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona, s obzirom da predstavlja adekvatnu meru zaštite od nasilja prema utvrđenoj vrsti i obimu nasilja. Na ovaj način ostvaruje se i svrha izrečene mere, odnosno sprečavanje i prestanak opisanog ponašanja tuženog koje predstavlja nasilje.
Imajući u vidu da su sudovi utvrdili da je najbolji interes maloletne dece da budu poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava tužilji, kao majci, to je pravilno odbijen protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se maloletna deca povere njemu na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezu tužilje da doprinosi izdržavanju maloletne dece i uz predlog za uređenje načina viđanja dece sa majkom.
Tuženi ni na koji način nije dokazao da boravak I.O. u stanu u kome živi tužilja sa decom (u kome ne živi i tuženi), predstavlja bilo koji vid nasilja u porodici, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da nije ni bilo mesta usvajanju predložene mere zaštite od nasilja zabranom tužilji da u prostorije stana u kome živi dovodi i prima na smeštaj I.O.. To znači da je ovu meru tuženog sud bio u obavezi da odbije, dok je pobijanom odlukom predložena mera odbačena, ali s obzirom da su pravne posledice odbacivanja i odbijanja predložene mere zaštite od nasilja iste, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da to ne utiče na zakonitost odluke u ovom delu, a što i suprotne navode revizije čini neosnovanim.
Navodima revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, ne dovodi se u sumnju zaštita najboljih interesa maloletne dece, pa prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud ove navode nije ni cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).
Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.