Presuda Vrhovnog suda o obavezi naknade troškova školovanja Vojsci Srbije

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava. Tražio je troškove za sastav revizije.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi odredbe člana 394. tačka 4. i 383. stav 4. ZPP, na koju se neosnovano ukazuje revizijom tuženog. Naime, tačno je da drugostepeni sud u obrazloženju presude, obrazlažući nepravilnost zaključka prvostepenog suda da tuženi ne treba da vrati primljenu stipendiju, naveo da je tuženi završio srednju vojnu školu. Međutim, imajući u vidu celokupno obrazloženje presude i razloge na kojima je ista zasnovana, može se zaključiti da je reč o očiglednoj omašci. Drugostepena presuda nije zasnovana na toj, kako se u reviziji navodi novoj činjenici, već na odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije i Zakona o Vojsci Srbije, koje predviđaju obavezu vraćanja troškova školovanja. Stoga, nasuprot navodima revidenta, drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje u odnosu na činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom.

Prema potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, između Generalštaba Vojske Jugoslavije kao davaoca stipendije i ovde tuženog kao vojnog stipendiste je dana 28.12.2001. godine zaključen Ugovor o stipendiranju. Ugovor je za predmet imao stipendiranje tuženog kao učenika drugog razreda Gimnazije u ..., radi popune Vojne akademije Vojske Jugoslavije. U ugovoru su utvrđene obaveze vojnog stipendiste i obaveze stipenditora. Obaveze stipenditora po ugovoru bile su da vojnom stipendisti uplaćuje mesečno stipendiju, naknadu za nabavku školskog pribora, novčanu nagradu za završetak razreda i naknadu stvarnih troškova ako učestvuje u ekskurziji radi posete vojnoj školi za koju se stipendira. Jedna od predviđenih obaveza vojnog stipendiste u članu 3. tačka 5. bila je da stipenditoru naknadi troškove stipendiranja u visini tržišne cene ovih troškova ukoliko izgubi svojstvo vojnog stipendiste zbog neispunjavanja ugovornih obaveza (redovno školovanje, obaveštavanje predstavnika stipenditora o postignutom uspehu, ostvarivanje najmanje vrlo dobrog opšteg uspeha i ocena najmanje 3 iz matematike i podvrgavanje kontrolnim lekarskim pregledima) ili ne stupi u vojnu školu za koju je stipendiran. Član 5. regulisao je gubitak svojstva vojnog stipendiste, između ostalog, ako jednostrano raskine ugovor, izgubi pravo na dalje školovanje ili iz drugih predviđenih razloga. Između Ministarstva odbrane SCG i ovde tuženog kao studenta je dana 01.10.2004. godine zaključen Ugovor, koji je za predmet imao školovanje u Vojnoj akademiji, Odsek ..., Smer ... . U članu 3. su navedene obaveze studenta da, između ostalog, Minsitarstvu odbrane SCG naknadi troškove školovanja ako prekine školovanje po ličnom zahtevu, ako izgubi status studenta, ako po završetku školovanja odbije da stupi u profesionalnu vojnu službu ili ako mu profesionalna vojna služba prestane po zahtevu ili zbog neopravdanog izostanka sa službe, a u službi ne ostane onoliko vremena koliko je predviđeno Zakonom o Vojsci. U članu 4. je navedeno da se pod troškovima školovanja podrazumevaju svi troškovi isplaćeni u toku školovanja studenta na teret sredstava kojima raspolaže Vojska Srbije i Crne Gore, a da se visina troškova utvrđuje prema važećim propisima na dan prestanka svojstva studenta, odnosno prestanka profesionalne vojne službe.

Tuženi je završio Vojnu akademiju 2008. godine i stupio je u službu 13.09.2008. godine. Dana 30.06.2015. godine uputio je tužiocu zahtev da mu prestane profesionalna vojna služba i po njegovom zahtevu je doneta naredba kopnene vojske dana 11.08.2015. godine, kojom je tuženom prestala profesionalna vojna služba, uz napomenu da nije ispunio obavezu služenja u vojsci u vezi sa školovanjem. Tuženi je navedenu Naredbu primio 17.08.2015. godine, a formalno je razrešen službe rešenjem VP od 19.08.2015. godine, koje je tuženom uručeno istog dana. Veštačenjem u toku postupka date su dve varijante troškova školovanja koje tuženi treba da nadoknadi, polazeći od vremena školovanja u trajanju od tri godine kao vojni stipendista u srednjoj školi i u trajanju od nepune četiri godine na Vojnoj akademiji. Po prvoj varijanti uzet je u obzir i ugovor o poravnanju koji su 16.03.2007. godine zaključili tuženi kao poverilac i tužilac kao dužnik, o visini štete nastale nepravilnom isplatom pripadajuće stipendije i naknade za ostvareni uspeh u iznosu od 73.398,00 dinara, i po toj varijanti ukupni troškovi školavanja koje tuženi treba da naknadi tužiocu iznose 1.260.058,68 dinara, dok po varijanti 1 sa revalorizovanom stipendijom bez ugovora poravnanja ti troškovi iznose 1.193.316,75 dinara. Utvrđeno je da je tuženi u aktivnoj vojnoj službi proveo ukupno 6 godina, 11 meseci i 6 dana, odnosno u periodu od 13.09.2008. godine do 19.08.2015. godine. Prema dopunskom nalazu veštaka ako se za obračun uzme samo period školovanja na Vojnoj akademiji, tada troškovi školovanja koje tuženi treba da nadoknadi tužiocu na ime neizvršenih obaveza iznose 220.385,53 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zauzeo stanovište da su Ugovor o stipendiranju i Ugovor o školovanju dva samostalna ugovora pa ih je posmatrao odvojeno i zaključio da je potraživanje po Ugovoru o stipendiranju prestalo usled zastarelosti (školovanje je trajalo do 01.09.2004. godine, a tužba podneta 24.08.2017. godine), budući da je protekao rok iz odredbe člana 371. ZOO prvostepeni sud nalazi da je obaveza tuženog da tužiocu naknadi troškove stipendiranja bila predviđena odredbom člana 3. tačka 5. Ugovora samo ukoliko izgubi svojstvo vojnog stipendiste zbog neispunjenja ugovornih obaveza ili ne stupi u vojnu školu za koju je stipendiran. U Ugovoru nije predviđeno da je tuženi dužan da vrati stipendiju ukoliko ne ostane u vojsci u duplom trajanju vremena stipendiranja, pa prvostepeni sud smatra da tuženi nije dužan da tužiocu vrati primljenu stipendiju. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud obavezuje tuženog da tužiocu naknadi samo troškove školovanja za vreme školovanja na Vojnoj akademiji, srazmerno neizvršenoj obavezi prema Vojsci, u iznosu 220.385,53 dinara, a u skladu sa odredbom člana 69. Zakona o Vojsci. U preostalom delu odbio je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Drugostepeni sud ne prihvata takav pravni rezon prvostepenog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Drugostepeni sud je stanovišta da dva navedena ugovora predstavljaju jednu celinu i da postoji kontinuitet u školovanju tuženog na teret sredstava kojima raspolaže Vojska, zbog čega je tuženi saglasno članu 80. Zakona o Vojsci Srbije bio dužan da po završenom školovanju provede u profesionalnoj vojnoj službi dvostruko vreme trajanja školovanja koje obuhvata kako period stipendiranja tokom srednje škole, tako i period školovanja na vojnoj akademiji. Takav zaključak drugostepeni sud zasniva na odredbama člana 69. Zakona o Vojsci Jugoslavije i 80. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, kao i na Pravilniku o postupku utvrđivanja i povraćaja troškova školovanja, specijalizacije, odnosno usavršavanja i Uputstvu o metodologiji utvrđivanja troškova školovanja i cena za obračun tih troškova i o postupku naplate ukupnih troškova školovanja. Kako se pod troškovima školovanja u skladu sa navedenim odredbama Zakona i Pravilnika smatraju svi troškovi nastali u toku školovanja lica za potrebe vojske, izvršeni na teret sredstava kojima raspolaže Vojska, to se rok zastarelosti imao računati od završetka celokupnog školovanja, odnosno od dana prestanka vojne službe 19.08.2015. godine. Kako u tom slučaju rok zastarelosti predviđen odredbom člana 371. ZOO od 10 godina nije protekao, te kako je tuženi bio u obavezi da u profesionalnoj vojnoj službi provede dvostruko vreme školovanja, odnosno nepunih 14 godina, to tužilac ima pravo na naknadu svih troškova školovanja isplaćenih iz svojih sredstava srazmerno neizvršenom delu obaveze, u utvrđenoj visini od 1.260.058,68 dinara.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da ugovor o stipendiranju i ugovor o školavanju tuženog predstavljaju jednu celinu, koja ima objedinjen cilj stupanja i služenja u profesionalnoj vojnoj službi. Tuženi jeste stipendiran u srednjoj školi radi upisa na Vojnu akademiju, kao vojnu školu za koju je stipendiran, ali to, nasuprot revizijskom navodu tuženog, nije bio krajnji cilj i domašaj tog ugovora. U tom smislu je neosnovan revizijski navod tuženog da je upisom na Vojnu akademiju tuženi ispunio svoju ugovornu obavezu u vezi stipendiranja i da nikakva druga obaveza nije bila predviđena Ugovorom o stipendiranju. Odredba člana 69. Zakona o Vojsci Jugoslavije, („Službeni list SRJ“ br. 43/94,...,3/2002), važećeg u vreme zaključenja Ugovora o stipendiranju, kao i odredba člana 80. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 01.01.2008. godine, ne prave razliku između školovanja i stipendiranja. Tako je odredba člana 69. Zakona o Vojsci Jugoslavije predviđala da je lice koje se školovalo na teret sredstava kojima raspolaže Vojska dužno da po završenom školovanju stupi u službu u vojsci i ostane u toj službi dvostruko vreme trajanja školovanja, odnosno stipendiranja. Odredba člana 80. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Sl. glasnik RS“, br.116/07) predviđa da državljanin RS, koji se na osnovu ugovora zaključenog sa Ministarstvom odbrane školovao za vršenje vojnih dužnosti, dužan je da po završenom školovanju, odnosno usavršavanju stupi u službu u Vojsci Srbije i ostane u toj službi najmanje dvostruko vreme trajanja školovanja, usavršavanja, odnosno stipendiranja. Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da je za obavezu ostanka u službi u Vojsci, u dvostrukom trajanju školovanja, relevantan i period stipendiranja i period školovanja. Tuženi jeste stipendiran radi upisa na Vojnu akademiju, ali sa krajnjim ciljem stupanja u vojnu službu i ostanka u toj vojnoj službi onoliko vremena koliko je ukupno školovan na teret sredstava Vojske. Ugovor predstavlja zakon za stranke, ali u granicama prinudnih propisa. Obaveza tuženog da ostane u vojnoj službi odgovarajući vremenski period proizlazi direktno iz zakona. Slučajevi naknade troškova stipendiranja predviđeni Ugovorom odnose se samo na slučaj gubitka svojstva vojnog stipendiste u toku trajanja tog Ugovora, odnosno u slučaju da stipendista ne stupi u vojnu školu za koju je stipendiran. Dakle, to su slučajevi koji su se mogli ostvariti u toku trajanja tog ugovora, kao posebni razlozi za naknadu troškova stipendiranja. S druge strane, kada je školovanje u celosti završeno i korisnik stipendije, odnosno student Vojne akademije stupi u vojnu službu, tada se naknada troškova školovanja duguje i isplaćuje u skladu sa odredbom člana 70. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, odnosno u skladu sa odredbom člana 80. stav 5. Zakona o Vojsci Srbije. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je za obračun troškova školovanja koje je tuženi dužan da nadoknadi tužiocu trebalo da se uzme u obzir celokupan period u kome se tuženi nalazio na školovanju na teret sredstava kojima raspolaže Vojska i to tri godine kao učenik srednje škole i nepune četiri godine na Vojnoj akademiji. Kako je saglasno tome tuženi trebalo da ostane u vojnoj službi nepunih 14 godina, a on je u službi proveo 6 godina, 11 meseci i 6 dana, tužiocu je pravilno dosuđena naknada troškova školovanja u ukupnom iznosu od 1.260.058,68 dinara, odnosno u iznosu od 1.039.673,15 dinara (budući da je prvostepenom presudom tužiocu već dosuđen iznos od 220.385,53 dinara).

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tuženog, ali je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude. Kako tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković