Odbijanje novčanog zahteva za otplatu kredita u vanbračnoj zajednici

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici u domaćinstvu roditelja tuženog u ..., od 2005. do 2017. godine, u toku koje je rođeno zajedničko dete. U vreme zasnivanja zajednice života stranaka, tužilja je imala 15 godina i nije imala u vlasništvu imovinu veće vrednosti. U prvih 4-5 godina zajedničkog života, tužilja nije bila u radnom odnosu, već je obavljala poslove u domaćinstvu i povremeno se radno angažovala na sezonskim poslovima, pa se porodica izdržavala od sredstava koje je radom obezbeđivao tuženi. U kasnijem periodu i tužilja i tuženi su bili radno angažovani i ostvarivali su približno jednake zarade. Tokom 2007. godine postignut je porodični dogovor da stranke kupe kuću, u koju bi se preselili roditelji tuženog, a da one nastave samostalno da stanuju u kući u kojoj su do tada svi zajedno stanovali, pa je u januaru 2008. godine tuženi u svojstvu kupca zaključio ugovor o kupoprodaji kuće u ..., u ulici ... br. .., za kupoprodajnu cenu od 6.000 evra. Kako nisu imali dovoljno novčanih sredstava za isplatu kupoprodajne cene, tuženi je 21.01.2008. godine sa bankom zaključio ugovor o stambenom kreditu na iznos od 15.500 CHF (tada približno jednak iznosu od 10.000 evra), po kom poslednji iznos anuiteta otplate kredita dospeva 31.01.2028. godine. Od ostvarenih novčanih sredstava 6.000 evra je isplaćeno prodavcima kuće u ... na ime kupoprodajne cene nepokretnosti, a preostalih 4.000 evra je upotrebljeno za renoviranje kupljene kuće, kao i za vraćanje duga od 1.000 evra, po osnovu ugovora o kreditu iz 2005. godine, koji je tuženi zaključio sa bankom radi kupovine automobila. Tužilja je napustila zajednicu života u decembru 2017. godine. Od 28.01.2008. godine do 31.12.2017. godine po ugovoru o stambenom kreditu isplaćeno je 10.615,37 CHF, a po prestanku zajednice života stranaka tuženi je nastavio da otplaćuje preostali iznos kredita.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbi Porodičnog zakona i nakon ocene da nije osnovan tužbeni zahtev za isplatu polovine iznosa otplaćenog stambenog kredita za vreme trajanja vanbračne zajednice stranaka, preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

U smislu odredbi Porodičnog zakona imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života predstavlja njihovu zajedničku imovinu, iako je upis u javne knjige izvršen na samo jednog od njih, uz oborivu pretpostavku da su njihovi udeli u zajedničkoj imovini jednaki. Na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika.

Primenom odredbi materijalnog prava iz Porodičnog zakona, i po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, nije osnovan obligacionopravni zahtev za vraćanje tužilji polovine novčanog iznosa kredita otplaćenog do prestanka vanbračne zajednice stranaka. Stranke su tokom trajanja vanbračne zajednice veći deo sredstava ostvarih iz kredita banke utrošile na kupovinu nepokretnosti, a preostali deo na renoviranje kupljene kuće i ispunjenje ranije preuzete kreditne obaveze. Kako je, dakle, namera parničnih stranaka bila da za novac dobijen kreditom kupe kuću i da kupljena i renovirana nepokretnost bude njihova zajednička imovina, tužilji bi u cilju zaštite imovinskih prava na raspolaganju mogao biti samo stvarnopravni zahtev za utvrđivanje prava svojine na idealnom delu nepokretnosti, kakav zahtev nije postavljen u konkretnom slučaju. Tužilja bi u smislu člana 175. Porodičnog zakona imala pravo na potraživanje u novcu, odnosno na obligacionopravni zahtev u slučaju da je posle prestanka zajedničkog života stranaka došlo do uvećanja vrednosti zajedničke imovine, na koju okolnost nije predložila dokaze.

Pretpostavka je da su sredstva kredita, koja su stranke kao solidarni dužnici tokom trajanja zajednice života otplatile banci, otplaćena iz zajedničkih sredstava stečenih njihovim radom, ali iznos novčanih kreditnih sredstava banke nije ostvaren sa namerom stranaka da dobijeni novac od banke kao pokretnu stvar podele na jednake delove i upravljaju i raspolažu njim kao svojom posebnom imovinom, već sa namerom kupovine zajedničke nepokretnosti, odnosno sa namerom sticanja stvarnih prava na kupljenoj nepokretnosti.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković