Rešenje Vrhovnog suda o zastarelosti naknade štete uzrokovane posttraumatskim stresnim poremećajem

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove je tražio.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23), propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti prouzrokovanih postraumatskim stresnim poremećajem, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao pripadnik Vojske Jugoslavije, u periodu od 13.04.1999. godine do 13.06.1999. godine, učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji Kosova i Metohije za vreme NATO bombardovanja. Promene u funkcionisanju je osetio kasnije, a 2014. godine se obratio neuropsihijatru. Bolest je dobila konačni oblik 27.04.2015. godine sa dijagnozom F. 43.1, a lečenje i dalje traje. Zbog posttraumatskog stresnog poremećaja tužiočeva životna aktivnost je umanjena 10 %. Zbog nastale bolesti kod tužioca je došlo do smanjenja sposobnosti da aktivno živi, da se relaksira, izražena je anhedonističnost, otuđenost, želi da je samo neaktivan, izbegava sve što ga podseća na rat, ljude, gledanje TV i sl, a za svaku radnu i rekreativnu aktivnost potreban mu je veći napor i volja, koja je zbog bolesti oslabljena.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca jer su zaključili da tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete na ime umanjenja životne aktivnosti nije zastarelo, s obzirom da je bolest kod tužioca dobila konačan oblik 27.04.2015. godine, a da je tužbu podneo 16.09.2016. godine, primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, koja je imala za posledicu nepotpuno utvrđenje činjenica bitnih za pravilnu ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti.

Članom 376. Zakona o obligacionim odnosima propisana su dva roka zastarelosti potraživanja naknade štete - rok od tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1) i rok od pet godina od kad je šteta nastala (stav 2). Rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana propisano da potraživanje naknade štete u svakom slučaj zastareva protekom tog roka. Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana štetnog događaja, već od dana nastanka štete - od onog dana kada su pojedini vidovi nematerijalne štete dobili oblik konačnog stanja.

Tužilac zahtev za naknadu štete zasniva na uzročnoposledičnoj vezi između stresnih događaja kojima je bio izložen učestvovanjem na ratištu 1999. godine i nastalih posledica koje se manifestuju kao posttraumatski stresni poremećaj, usled koga je kod tužioca umanjena životna aktivnost za 10 %.

Posttraumatski stresni poremećaj (F 43.1) predstavlja hroničnu bolest koja ima svoje akutno stanje, koje se javlja do šest meseci od prestanka traumatskih iskustava, a ukoliko u tom periodu simptomi ne nestanu, bolest prelazi u hroničnu fazu i, posle dve do tri godine nastaje trajna promena ličnosti. Rok zastarelosti potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti usled ovog oboljenja počinje da teče od dana kada je ova bolest iz akutne faze prešla u hroničnu, odnosno kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i poprimila oblik konačnog stanja, s obzirom da oboleli može godinama da trpi posledice i da se ne javi lekaru ogovarajuće struke, kao što je tužilac i učinio, jer se javio psihijatru 2014. godine kada mu je isti odredio dijagnozu - posttraumatski stresni poremećaj i prepisao odgovarajuću terapiju.

Nižestepeni sudovi su zaključili da potraživanje tužioca nije zastarelo, polazeći od nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema kom nalazu je bolest kod tužioca dobila konačan oblik 27.04.2015. godine, nakon šesnaest godina od štetnog događaja, a koji zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti, kao pravilan, jer se, shodno napred navedenom, početak roka zastarelosti ima računati od dana kada je oboljenje tužioca - posttraumatski stresni poremećaj prešlo iz akutne u hroničnu fazu, odnosno kada je poprimilo oblik konačnog stanja, a što su nižestepeni sudovi propustili da utvrde. Utvrđenje ovih činjenica zahteva stručno znanje kojim sud ne raspolaže, zbog čega se iste utvrđuju izvođenjem dokaza veštačenjem, ali to ne znači da sud mora prihvatiti dati nalaz i mišljenje sudskog veštaka, već je dužan da sve nejasnoće otkloni i razjasni u skladu sa dužnošću propisanu članom 270. stav 4. i članom 313. Zakona o parničnom postupku.

Imajući izloženo u vidu, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će detaljnim saslušanjem sudskog veštaka, imajući u vidu simptome - tegobe koje je tužilac osetio odmah po povratku sa ratišta utvrditi kada je nastao akutni posttraumatski stresni poremećaj i kada je isti prešao u hroničan, odnosno kada su se tegobe u okviru dijagnostifikovanog psihičkog poremećaja ustalile - postale hronične, a što je od uticaja na ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti, nakon čega će odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković