Odbijanje revizije u sporu za zaštitu od nasilja u porodici zbog roditeljskog konflikta

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju zahtevajući naknadu troškova za sastav odgovora.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rođena ... godine a tuženi ... godine. Bili su vanbračni partneri. Imaju zajedničko dete maloletnog tužioca rođenog ... godine. Tužilja i tuženi međusobno ne kontaktiraju jer su njihovi odnosi poremećeni. Tuženi je uz prekide i poteškoće održavao lične odnose sa maloletnim detetom do novembra 2022. godine od kada tužilja insistira na tome da dete ne želi da vidi oca. U toku 2023. godine bilo je određeno od strane suda da se lični odnosi tuženog sa maloletnim detetom odvijaju u kontrolisanim uslovima pri Centru za socijalni rad u Novom Sadu, ali se na ovaj način organizovalo samo nekoliko viđanja deteta sa ocem. Tužilja tvrdi da trpi nasilje u porodici od tuženog i da je trpela isto u toku trajanja zajednice života jer se tuženi neodgovarajuće ponaša. Posebno je istakla da je 07.02.2023. godine tuženi došao ispred kuće gde živi sa detetom u terminu određenom za održavanje ličnih odnosa. Parkirao je svoje putničko motorno vozilo pri kapiji tužiljine kuće i odbijao da ga pomeri dok policijski službenici nisu intervenisali, na poziv tužilje. Tom prilikom su tuženom policijski službenici izrekli hitnu meru zabrane da kontaktira tužilju, koja je narednog dana produžena rešenjem prvostepenog suda Np 117/23 od 08.02.2023. godine na 30 dana. Ističe da je pretrpela intenzivni stres nakon što je tuženi maloletnog BB ostavio u policiji u toku leta 2021. godine zato što je bio revoltiran što mu je tužilja uskratila saglasnost da vodi dete u inostranstvo na odmor. U toku postupka pribavljen je izveštaj nadležnog organa starateljstva u Novom Sadu koji je, više godina, radio savetodavno na uspostavljanju roditeljske komunikacije i saradnje i približavanju oca i deteta u realizovanju redovnih viđanja. Prema nalazu i mišljenju organa starateljstva od 20.04.2023. godine utvrđeno je da je roditeljima više puta savetovan odlazak na tretmane radi uspostavljanja komunikacije, na koju odbijaju da odu. Oba roditelja, na verbalnom nivou, prihvataju savete stručnih radnika, ali ne autentično, ponašanjem upravo rade suprotno, odnosno majka otuđuje dete ali ista nema uvid u to, već je potpuno uverena da time čini detetu dobro i smatra da otac ne poseduje bilo kakav roditeljski kapacitet. Kroz dugogodišnji rad organa starateljstva primećen je prezaštićujući stav na relaciji majka – sin, sputavanje samostalnosti i odvojenog slobodnog mišljenja (pozivanje na bolešljivost, zatvoren simbiotski odnos, pogrešne interpretacije događaja vezanih za dete odnosno potpuno nerealno poverenje u iskaz deteta bez racionalne provere). Dalje je utvrđeno da organ starateljstva nije imao uvid u prijave i pritužbe od strane majke na postupanje oca i njegovo navodno zanemarivanje maloletnog deteta i smatra da takve pritužbe nisu potvrđene. Tuženom su proteklih godina izricane hitne mere od strane policije, poslednji put 2021. godine a utvrđeno je da postoji veliki broj prijava od strane tuženog policiji da mu tužilja ne obezbeđuje kontakte sa detetom. Tuženi odaje utisak osobe koja u potpunosti emotivno nezainteresovana za tužilju ali je usmeren na ostvarivanje kontakata sa detetom i revoltiran je činjenicom da nije odgovarajuće sankcionisano tužiljino sprečavanje da se odluka o viđanju realizuje. Tužilja tvrdi da je tuženi nepredvidiv i neuračunljiv. Kroz dugogodišnji rad stručni tim Centra za socijalni rad je utvrdio da je nastupilo blago otuđenje deteta u odnosu na oca ali da je vremenom preraslo u težak oblik otuđenja i da je dete u sukobu lojalnosti. Tužilac ističe da tužilja sve radi namerno da bi inicirala postupak da njega liši roditeljskog prava nad maloletnim detetom. Stručni radnici organa starateljstva obavili su razgovor sa maloletnim detetom, bez prisustva majke, ali u prisustvu dede – oca tužilje. Međutim, utvrđeno je da je u razgovoru dominirao detetov deda, iznoseći pritužbe na račun tuženog sa težnjom da se on anulira kao otac. S obzirom da je deda uporno nastavljao sa svojim izlaganjem, razgovor sa detetom je okončan. Zaključak Centra za socijalni rad u Novom Sadu je da nisu utvrđeni elementi nasilja tuženog u odnosu na tužilju već je uzrok prijave policiji bilo nepoštovanje sudske odluke o kontaktima deteta sa ocem. Procenjeno je da tužilja nije ugrožena od strane tuženog jer isti, osim termina za kontakte sa detetom, i nema komunikaciju sa tužiljom već duže vreme unazad. Evidentno je da postoji roditeljski konflikt koji egzistira duže vremena unazad, a maloletni BB je već prezasićen roditeljskim sukobima. Mišljenje organa starateljstva je da je potrebno da se odvija viđanje maloletnog deteta sa ocem i to redovno, da nije svrsishodno izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u odnosu na dete a ni u odnosu na tužilju. U dopunskom nalazu izveštaja od 01.06.2023. godine organ starateljstva je istakao da je nesvrsishodno izricanje mera zaštite od nasilja u porodici jer je stav organa starateljstva da je u najboljem interesu deteta reuspostavljanje viđanja deteta sa ocem, u kontrolisanim uslovima, u naredna dva meseca a nakon tog perioda bi detetu bila pružena podrška u aktuelnoj porodičnoj situaciji.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan. Poremećeni odnosi između roditelja maloletnog BB nastupili su kao posledica izmene načina viđanja oca sa detetom koje se realizuje, uz poteškoće, od novembra 2022. godine. Otpor deteta ka viđanju sa ocem bio je indukovan od strane majke. Ocenio je da nema elemenata na osnovu kojih se može utvrditi da je od strane tuženog prema tužiocima bilo nasilja i da je tužilja zbog navodnog ponašanja tuženog bila uznemirena kao i maloletni BB i da su bili uplašeni pa je zaključio da nema potrebe da se izriče zaštitna mera radi osiguranja zaštite duševnog zdravlja i sigurnosti tužilaca. Zaključeno je da majka utiče na maloletno dete i koristi konkretan postupak želeći da onemogući realizovanje susreta deteta sa ocem. Postoji otuđenje deteta od oca a uzrok je opisano postupanje majke i njeno instruisanje maloletnog BB. Dalje sud je zaključio da nije u interesu maloletnog BB da uspostavlja kontakt sa tuženim, svojim ocem, kako je to regulisano od strane suda još 2022. godine i da maloletni BB nije samostalan u izražavanju svog mišljenja. Tužilja je predlagala medicinsku dokumentaciju za maloletnog BB – pribavljenu od strane dečjeg lekara da isti ima psihosomatske tegobe ali imajući u vidu činjenicu da predmet ove pravne stvari nije održavanje ličnih odnosa i otpor deteta prema ocu već odlučivanje o zahtevu za utvrđenje nasilja u porodici sud je zaključio da se zahtev tužilaca više zasniva na subjektivnom osećaju jednog roditelja o ugroženosti deteta, u konkretnom slučaju ovde tužilje, i da taj osećaj ne može da pretegne nad neupitnim interesom deteta da održava odnose sa roditeljem koje ne vrši roditeljsko pravo pod uslovima i na način kojim se obezbeđuje njegova bezbednost. Shodno tome odbijen je tužbeni zahtev tužilaca.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi u pogledu usvajanja tužbenog zahteva tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su odbijanjem tužbenog zahteva tužilaca pravilno primenili materijalno pravo.

Izvedeni dokazi nesumnjivo ukazuju na okolnost da u konkretnom slučaju ne postoje elementi koji se mogu okarakterisati kao nasilje u porodici, te da nema uslova za izricanje tražene mere. Tužilja i tuženi su razvedeni, vršenje samostalnog roditeljskog prava povereno je tužilji, kao majci, ali je utvrđen način održavanja ličnih odnosa između maloletnog BB i tuženog kao njegovog oca. Izvedeni dokazi, a što je posebno cenio Centar za socijalni rad u Novom Sadu i prvostepeni i drugostepeni sud, nesumnjivo ukazuju na zaključak da se ponašanje tuženog, koji insistira na viđanju maloletnog BB a na šta po zakonu ima pravo da održava odnose sa svojim detetom, ne može okarakterisati kao nasilje u porodici. Tužilja nije dokazala da ju je tuženi vređao, ili maltretirao. Nasuprot tome, iz mišljenja organa starateljstva proizlazi da tužilja pokušava, na razne načine, da onemogući tuženog da ostvari kontakt sa maloletnim BB što je neprihvatljivo jer to nije u interesu maloletnog deteta. Ne može se namera jednog roditelja kome je povereno vršenje roditeljskog prava i intencija da onemogući viđanje drugog roditelja sa maloletnim detetom prihvatili kao argument da postoji nasilje i u cilju da bi se eliminisalo to viđanje, okarakterisati i podvoditi pod čin nasilja u porodici. Ako roditelj kome nije povereno vršenje roditeljskog prava ima, po sudskoj odluci pravo da uspostavlja kontakt sa maloletnim detetom, roditelj kome je povereno vršenje roditeljskog prava je dužan da to obezbedi. Ukoliko ima problema sa komunikacijom onda se viđanje može vršiti u kontrolisanim uslovima, uz pomoć organa starateljstva. U ovom slučaju tih problema očigledno nema već je evidentno da postoji intencija tužilje da, preko navodnog nasilja u porodici, tuženog eliminiše u pogledu viđanja maloletnog BB, a što nije u interesu maloletnog deteta.

Prema članu 197. stav 1. Porodičnog zakona nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Stavom 2. citiranog člana je propisano šta se posebno smatra nasiljem u porodici, u smislu stava 1. citiranog člana. Ovakva formulacija ne isključuje okolnost da mora postojati i drugi oblici nasilja.

U konkretnom slučaju pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nema ni uslova ni osnova za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici. Navodima iz revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Tačno je da je članom 6. st. 1, 2. i 3. Porodičnog zakona propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim ineresima deteta, a prema članu 266. stav 1. Porodičnog zakona je propisano da u sporu za zaštitu prava deteta u sporu za vršenje odnosno lišenja roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta. U konkretnom slučaju nije u pitanju rešavanja spornog odnosa o održavanju ličnih odnosa tuženog sa maloletnim BB, već se radi o oceni zahteva da li postoje uslovi za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici. Izvedeni dokazi su nesumnjivo ukazali da nema tih uslova niti ima potrebe za izricanjem takve zaštitne mere. U reviziji (koja je obimna) uglavnom se potenciraju navodi koji su isticani i u žalbi i u toku trajanja prvostepenog postupka, a dokazi vezani za navodno fizičko nasilje od strane tuženog u toku postupka nisu priloženi.

Pravilna je i odluka suda o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Trošak angažovanja punomoćnika, advokata za sastav odgovora na reviziju tuženog nije bio potreban u smislu odredbe člana 154. ZPP-a, pa je Vrhovni sud odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković