Poveravanje maloletnog deteta ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 616/24 od 30.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i prvostepena presuda je potvrđena u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi tužilje kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nisu bili predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredama koje nisu revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak 20.10.2018. godine u kojem je rođen VV ...2020. godine. Bračna zajednica je prekinuta tako što je tužilja napustila zajedničko domaćinstvo u oktobru 2023. godine, a maloletno dete je ostalo da živi sa ocem. Majka je nakon prekida bračne zajednice dolazila iz ... u ... jednom nedeljno, a privremenom merom od 28.12.2023. godine je uređen način održavanja ličnih odnosa majke i mal. deteta tako što je određeno da se kontakti odvijaju sedam dana tokom meseca u kontinuitetu po dogovoru parničnih stranaka. Tužilja stanuje u porodičnoj kući svojih roditelja u ... sa roditeljima i bratom, zaposlena je i ostvaruje zaradu od oko 60.000,00 dinara mesečno, ne poseduje nepokretnu imovinu, a od napuštanja zajednice mal.detetu je kupovala odeću, obuću i igračke i na taj način doprinosila njegovom izdržavanju. Tuženi je preduzetnik - vlasnik firme i ostvaruje mesečnu zaradu od oko 200.000,00 dinara, poseduje kuću i plac, dva automobila, a svi članovi njegove primarne porodice su radno angažovani. Mal.VV živi u domaćinstvu sa ocem i tetkom, a u istom dvorištu u drugom stambenom objektu stanuju roditelji tuženog. Tuženi osim maloletnog VV nema obavezu izdržavanja drugih lica. Mal. dete je sa godinu dana imalo zdravstvene probleme zbog čega ima poseban režim ishrane i ne pohađa predškolsku ustanovu.

Prema nalazu i mišljenju CSR „Solidarnost“ Pančevo (datom na osnovu obavljenog razgovora sa tuženim), otac ima razvijen blizak odnos sa detetom i razume njegove potrebe sa kojima se usklađuje, dete je privrženo ocu i adaptirano na sredinu u kojoj živi sa ocem koji ima pomoć i podršku primarne porodice, pa je u interesu deteta da se poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se model održavanja ličnih odnosa sa majkom uredi prema dogovoru stranaka, a ukoliko to nije moguće da se kontakti realizuju sedam dana mesečno u kontinuitetu.

Prema nalazu i mišljenju CSR Aleksinac (datom na osnovu obavljenog razgovora sa tužiljom), prilikom napuštanja bračne zajednice majka nije povela dete sa sobom jer se tuženi tome protivio, tužilja je emotivno stabilna, motivisana za brigu o maloletnom detetu, jasnog uvida da je za odrastanje deteta neophodno prisustvu oba roditelja i bez primedbi u pogledu ličnosti i ponašanja oca deteta, pa je mišljenje ovog organa starateljstva da je majka podobna za samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se kontakti odvijaju tako što bi dete jednu nedelju provodilo kod jednog roditelja, a sledeću kod drugog.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra, parnične stranke potiču iz sredina sa razlikama u mentalitetu, vrednosnim sistemima i životnim prioritetima, što je uzrokovalo nezadovoljstvo tužilje koja je zbog izneverenih očekivanja napustila sredinu, porodicu i maloletno dete. Tužilja je pokušala da dete povede sa sobom, ali pri susretu sa poteškoćama takvog načina izlaska iz bračnog sistema, napušta brak, porodicu i dete i vraća se porodici porekla uz doživljaj rasterećenja, te nakon perioda razmišljanja ostaje pri toj odluci bez sagledavanja kompleksnosti te odluke, imajući u vidu kalendarski uzrast deteta i udaljenost njenog novog mesta boravka u porodici porekla od mesta boravka deteta. Otac je insistirao da dete ostane u sredini u kojoj je rođeno i odrastalo, gde je bezbedno i prepoznaje bliske osobe koje se svakodnevno nalaze u njegovom okruženju, dok majka takav odnos doživljava kao ugrožavajući u odnosu na njenu poziciju kod deteta. Maloletni VV, iako ne pokazuje otpor prema majci, ispoljava veću privrženost ocu uz kojeg ima osećaj sigurnosti i otac mu je predmet identifikacije, nije instrumentalizovan od oca, njegove porodice, kao ni od majke, a njegov odnos prema roditeljima uslovljen je emocionalnim iskustvom koje je stekao u periodu kada je majka napustila zajednicu. Iako su oba roditelja sposobna za samostalno vršenje roditeljskog prava, interes deteta je da ostane u sredini gde je rođen i gde živi od napuštanja zajednice od strane majke u kojoj je adaptiran i poznaje uže i šire socijalno okruženje, jer bi izmeštanje iz te sredine za dete bilo traumatično, pri čemu je u interesu deteta da majka svoje kapacitete stavi u funkciju reuspostavljanja odnosa sa detetom, uz predložen način održavanja ličnih odnosa mal.deteta i majke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je u najboljem interesu maloletnog deteta da bude povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz uređen način održavanja ličnih odnosa sa majkom i obavezu majke da doprinosi izdržavanju mal. deteta mesečnim iznosom od 5.000,00 dinara.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odlučeno da se maloletno dete parničnih stranaka poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz uređen model održavanja ličnih odnosa sa majkom i obavezivanje majke da doprinosi njegovom izdržavanju.

Prema članu 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta (Zakon o ratifikaciji konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta „Službeni list SFRJ“ - Međunarodni ugovori broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori broj 4/96 i2/97) u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ga sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preuzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.).

Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. navedenog zakona) i pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.).

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i utvrdili najbolji interes maloletnog deteta odlučujući da otac samostalno vrši roditeljsko pravo, prihvatajući stručno mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra, koje mišljenje je dato na osnovu aktuelne porodične situacije i porodičnih prilika parničnih stranaka. Suprotno navodima revizije, ovaj sud smatra da su prilikom donošenja odluke, nižestepeni sudovi pravilno ocenili sve elemente najboljeg interesa maloletnog deteta, kao i sposobnost roditelja da zadovolje razvojne, vaspitne, emocionalne i obrazovne potrebe dece utvrđene u smislu članova 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona. Ocena najboljeg interesa maloletnog VV, utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je cenjen u sklopu ostalih izvedenih dokaza, ne dovodi se u sumnju navodima revizije da je ovaj nalaz dat u periodu kada se mal.dete nalazilo kod oca i bilo usmereno na njega, čime je tužilja stavljena u nepovoljniji položaj prilikom opservacije međusobnih odnosa roditelja i mal. deteta. Naime, nalaz i mišljenje sudskog veštaka dat je na osnovu aktuelne porodične situacije i procene roditeljskih kapaciteta tužilje i tuženog. Oba roditelja poseduju kapacitete za vršenje roditeljskog prava, ali mal. dete ispoljava veću privrženost ocu uz kojeg ima osećaj sigurnosti i koji mu je predmet identifikacije, pa je u najboljem interesu mal. deteta da ostane u sredini gde živi od rođenja i u kojoj je adaptiran, dok bi izmeštanje deteta iz te sredine u sredinu gde živi majka za dete bilo traumatično. Odnos mal. VV prema roditeljima uslovljen je emocionalnim iskustvom stečenim u periodu kada je majka napustila zajednicu života i u koju se nije vratila, a mal.dete je ostalo da živi sa ocem. Tužilja ni nakon proteka određenog vremenskog perioda nakon napuštanja bračne zajednice nije sagledala složenost i uticaj takve odluke na psihofizički razvoj maloletnog deteta i njihov međusobni odnos, imajući u vidu najpre njegov uzrast, kao i međusobnu prostornu udaljenost. Sledom navedenog, a imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu mal.deteta da bude povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da mal.dete sa drugim roditeljem održava lične odnose prema predloženom modelu sudskog veštaka neuropsihijatra.

Naime, pravilnom primenom članova 6, 61. i 266. stav 1. Porodičnog zakona uređen je način održavanja ličnih odnosa tužilje sa mal. detetom po modelu koji će omogućiti da mal.dete razvija bliskost sa majkom, posebno imajući u vidu uzrast, pol, emocionalne i razvojne potrebe deteta, te njegov kompletan psihofizički razvoj.

Polazeći od odredaba materijalnog prava iz Porodičnog zakona i pravilno utvrđenih mogućnosti tužilje, kao dužnika izdržavanja i potreba mal.deteta kao poverioca izdržavanja, primenom kriterijuma za određivanje izdržavanja sadržanih u članu 160. Porodičnog zakona, i rukovodeći se njegovim najboljim interesom saglasno članovima 6. i 266. PZ, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužilja u mogućnosti da na ime doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća 5.000,00 mesečno od svojih redovnih primanja, s obzirom na njene mogućnosti da stiče zaradu i standard kojim živi, kao i mogućnost da se dodatno radno angažuje. Ovim iznosom obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpuni razvoj mal.deteta u skladu sa njegovim utvrđenim potrebama, a pri tome se ne ugrožava egzistencija tužilje kao dužnika izdržavanja, dok će preostala sredstva za izdržavanje mal. VV obezbeđivati otac koji se svakodnevno brine o njemu, kako potrebnim novčanim iznosom, tako i doprinosom u vidu rada i staranja koje i inače svakodnevno ulaže u negu i podizanje mal. deteta.

Tužilja u reviziji ponavlja navode koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu je dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata. Kod navedenog, revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava su ocenjeni kao neosnovani.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković