Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o zastarelosti naknade štete za maloletnika

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Trifunović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2134/16 od 25.09.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 24.06.2021. godine, doneo je

R E Š E Nj E

USVAJA SE revizija tužioca, pa SE UKIDA presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2134/16 od 25.09.2017. godine i predmet VRAĆA tom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 72923/10 od 10.11.2015. godine, obavezana je tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane da tužiocu AA isplati na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 18.09.1994. godine do 01.03.2015. godine iznos od 4.989.350,34 dinara (stav 1. izreke) i na ime mesečne rente zbog bitnog i trajnog umanjenja radne sposobnosti da plaća mesečno iznos od 21.374,50 dinara, svakog 1-og do 20-og u mesecu za prethodni mesec,počev od 01.03.2015. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20-og u mesecu za prethodni mesec (stav 2. izreke) i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.058.146,00 dinara (stav 3. izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2134/16 od 25.09.2017. godine godine, preinačena je navedena prvostepena presuda i u celosti su kao neosnovani odbijeni navedeni tužbeni zahtevi tužioca, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka. Odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana. Pobijana odluka je doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA rođen ...1966. godine, kao maloletno lice teško je povređen ...1980. godine pri eksploziji tromblonske kumulativne mine, koja je nakon vežbe gađanja ostala na strelištu ...-VP ..., a njegov brat je smrtno stradao. Tužilac je zadobio eksplozivne rane na više mesta u predelu lica, u predelu vrata, desne polovine grudnog koša, desne nadlaktice i u predelu obe potkolenice, otvoren prelom desne nadlaktne kosti, izliv krvi u staklastom telu i konjuktivi levog oka. Bolnički je lečen više meseci, uz stavljen gips na desnu ruku, preduzete hirurške zahvate obrade i ušivanja rana, transplantacije kože i u maju 1980. godine operativan zahvat kojim je tužiocu izvađena desna očna jabučica u celini i urađen magnetni implantant. Država je isplatila naknadu nematerijalne štete njegovim roditeljima u vansudskom postupku 1982. godine, dok naknada materijalne štete na ime umanjenja radne sposobnosti tužioca nije isplaćena sa obrazloženjem da je tužilac maloletan i nesposoban za privređivanje. U aktu Vojnog tužilaštva u Splitu Ktn br.9/80 dato je obaveštenje ocu tužioca da je u evidenciju nepoznatih izvršilaca stavljen predmet protiv nepoznatog počinioca krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine iz čl. 177 stav 5. u vezi čl. 175 stav 3. KZ SR BiH povodom eksplozije tromblomske mine 26.01.1980. godine od koje je smrtno stradao njegov sin BB i teško povređen sin AA (ovde tužilac) jer nije moglo biti utvrđeno ko je odgovorno lice-rukovalac gađanja je ostavilo neksplodiranu minu na poligonu. Isplatom naknade nematerijalne štete od strane države, priznat je osnov njene odgovornosti za štetu prouzrokovanu od eksplozije vojne mine, zasnovan na članu 218. tada važećeg Zakona o službi u oružanim snagama. Sa svojstvom oštećenog, tužilac u ovom postupku potražuje naknadu izgubljene zarade i rentu, zbog umanjene radne sposobnosti usled posledica proisteklih iz štetnog događaja.

Utvrđene su činjenice da je tužilac posle završenog lečenja, počev od školske 1981/1982 pohađao srednju ... školu, četiri razreda uzastopno, od kojih je tri uspešno završio, četvrti razred nije završio sa uspehom, a ni ponovio, dakle školovanje okončao u 1985. godine. Tužiocu je rešenjem od 15.03.1989. godine priznat status civilne žrtve rata sa telesnim oštećenjem od 70% - 5. grupa invalidnosti i po tom osnovu ostvaruje pravo na civilnu invalidninu u mesečnom iznosu od 35% od prosečne mesečne plate u Republici Srpskoj. Od 1992. godine prijavljen je kao nezaposleno lice, kao niskokvalifikovani radnik ali nikada nije našao zaposlenje.

Putem veštačenja je utvrđeno da je kod tužioca zbog zaostalih posledica povređivanja došlo do umanjenja radne sposobnosti i da ono iznosi 50%, imajući u vidu opisana oštećenja i trajna ograničenja. Nije sporno da sa ortopedske strane zbog zaostalih ograničenja u pokretima ekstremiteta, vrata i ramena, kod tužioca postoji umanjena preciznost funkcije desne šake, slabiji stisak desne šake u pesnici, smanjena tolerancija na sva teška fizička opterećenja i naprezanja koja bi uključivala desnu ruku. Takođe, nije sporno da je tužiocu vidna sposobnost umanjena za 30% trajno, tužilac je monokulis (operativno mu je izvađeno desno oko) i može da radi samo poslove na kojima nije potreban binokularni vid. Sa psihološkog aspekta kod tužioca postoji srednje teška narušena sposobnost složene vizuelne organizacije i sinteze. Ova oštećenja su konačan oblik poprimila nakon završetka lečenja tužioca, godinu dana od povređivanja, dakle još u doba njegovog maloletstva. Sporno se vezuje za neurološko oboljenje posttraumatske epilepsije, manifestno kod tužioca po povremenim krizama svesti, pomenuto u medicinskoj dokumentaciji i razmatrano od strane nižestepenih sudovi u sklopu istaknutog prigovora zastarelosti.

Prvostepeni sud je pošao od toga da je tužilac u vreme povređivanja imao svega 13 godina i da je za obim štete saznao kada je postao punoletan, a da je najranije u 1997. godini mogao saznati za postraumatsku epilepsiju kao posledicu povređivanja od koje se i dalje leči, pa je ocenio da prigovor zastarelosti nije osnovan imajući u vidu da je tužba podneta u septembru 1997. godine. Utvrđeno je da se tužilac prethodno obraćao tuženoj zahtevima za obeštećenje van spora, 24.12.1994. godine i 22.05.1996. godine, pre podnošnja tužbe u ovom postupku. Na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 376., člana 185. stav 1., člana 188 stav 1., člana 189 stav 1. i stav 3. člana 190., člana 193, člana 195 stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio osnovanim tužbeni zahtev za naknadu štete i po osnovu i po visini.

Drugostepeni sud nije prihvatio ocene i zaključke prvostepenog suda, već je na osnovu održane rasprave, doneo presudu kojom je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Drugostepeni sud je smatrao da se oboljenje posttraumatske epilepsije ne može uzeti u obzir prilikom ocene umanjenja radne sposobnosti tužioca, držeći da je prvi put dijagnostifikovano dana 23.09.1997. godine, da zbog nepotpune dokumentacije nije bilo moguće utvrditi povezanost između povreda iz 1980. godine i posttraumatske epilepsije, kao ni tok i razvoj ove bolesti, te ni kada je ona dobila konačni oblik, pa je na osnovu utvđenog o drugim oštećenjima i zaostalim posledicama po završetku lečenja u 1982. godini, osnovanim ocenio prigovor zastarelosti, primenom člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud pobijanu odluku zasnovao na pogrešnoj primene materijalnog prava i nepravilnom tumačenju pravila o teretu dokazivanja. Ako ne prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, drugostepeni sud može da na osnovu održane rasprave i autonomne ocene dokaza i rezultata dokazivanja, utvrdi drugačije činjenično stanje od onoga koje je navedeno u prvostepenoj presudi, s tim da je dužan da se drži pravila propisanih u Zakonu o parničnom postupku, uključujući pravila o načinu utvrđenja činjenica, o oceni dokaza koja mora biti obrazložena, o obaveznoj sadržini obrazloženja presude, na koja revizija određeno ukazuje pri isticanju da su u postupku pred drugostepenim sudom učinjene bitne povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP. Ovde konkretno, drugostepeni sud je propustio da ceni raspoložive medicinske pokazatelje na način koji odgovara smislu i sadržini isprava kao izvedenih dokaza. U nalazu neuropsihijatra Opšte bolnice u ... od 23.09.1997. godine, datom za invalidsku komisiju, navedena je dijagnoza: postraumatski celebralni sindrom, stanje posle eksplozivne povrede glave i nagnječenja mozga, kasna postraumatska epilesija, relativno dobro kontrolisana. Datim nalazom i dijagnozom navedena bolest je dovedena u vezu sa povredama nastalim u eksploziji, a uz to je i kvalifikovana kao dobro kontrolisana bolest, što implicira da je od ranije prisutna i da se kontrolisano prati. U prilog tome govori i lekarsko uverenje Doma zdravlja u ... iz februara 2011. godine, u kom je navedeno da je tužilac u periodu od 1990. godine imao krize svesti zbog kojih je urgentno tretiran, sa datom dijagnozom Epilepsia tarda i da bolest ima hroničan karakter. Utvrđene činjenice upućuju da se kod tužioca razvila neurološka bolest postraumatske epilepsije. To može predstavljati uporište za zaključak da kao naknadno nastala bolest, ona u suštini predstavlja pogoršanje zdravstvenog stanja do kojeg je nesumnjivo došlo. Povezanost između povreda iz 1980. godine i posttraumatske epilepsije nije isključena. To nije učinjeno ni medicinskom dokumentacijim, ni veštačenjem, a ni kojim drugim dokaznim sredstvom. Zato, neurološko oboljenje nije ni moglo biti mimoiđeno sa razloga navedenih od strane drugostepenog suda. Na relevantan način, u postupku je utvrđeno da sumarno umanjenje radne sposobnosti trajno kod tužioca iznosi 50%. Prema toj činjenici nije se mogla eliminisati neurološka bolest epilepsije koja se razvila posttraumatski, poprimila hronični oblik i kao takva je integrisana u sumarno utvrđenom stepenu umanjenja radne sposobnosti tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, očitovanu kod činjenično i pravno neutemeljenog zaključka o zastarelosti potraživanja, sledom kojeg je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, bez upuštanja u ocenu o drugim važnim pitanjima i visini naknada.

U vidu treba imati da oštećeni koji u vreme telesne povrede još nije počeo da privređuje, pravo na naknadu štete za gubitak, umanjenje dohotka u budućnosti usled gubitka ili smanjenja radne sposobnosti, prouzrokovane telesnom povredom, može po pravilu ostvariti tek u vreme kada bi, prema posebnim i drugim okolnostima slučaja, počeo sticati dohodak. Tok zastare ne počinje pre nego što nastupi to vreme. Ovo pravno stanovište utvrđeno na Savetovanju sudija Građanskog odeljenja VSJ i sudija predstavnika građanskih odeljenja republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova, u februaru 1970. godine, ima kontiuiranu primenu i posle stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ” br. 29/1978, zakon stupio na snagu 01.10.1978. godine). Ovaj zakon u članu 186. propisao je da obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Oštećeni tada stiče pravo da zahteva naknadu. U konkretom slučaju, rok zastarelosti za potraživanje naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade i rente, nije ni počeo teći pre tužiočevog sticanja punoletstva (punoletan postao ...1984. godine) i prestanka školovanja (u 1985. godini).

Izgubljena zarada koju predviđa stav 2. člana 195. kao vid materijalne štete postoji jer je u eksploziji povređeno lice zbog posledica u daljem postalo delimično nesposobno za rad i trpi štetu zbog gubitka zarade koju bi ostvario da do telesnih povreda i narušenja zdravlja nije došlo. U postupku je utvrđeno da trajna nesposobnost za rad kod tužioca iznosi 50%. U obzir su uzeta njegova trajna ograničenja. Tužbenim zahtevom obuhvaćeni period traženja izgubljene zarada je od 18.09.1994. godine do 01.03.2015. godine, a rente počev od 01.03.2015. godine pa u daljem.

Za pravilno odlučivanje, u smislu pravilne primene materijalnog prava, potrebno je da se ocenom obuhvate važne činjenice o proizišlim posledicama koje su u sticaju umanjile radnu sposobnost tužioca sa 50 % i u skladu sa primedbama iz ovog rešenja iznova odluči o žalbi tužene. Drugostepeni sud će, u ponovnom postupku, iznova razmotriti okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu čl. 406. stav 1. i člana 407. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija
Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić